Moje najveće maštanje iz djetinjstva zove se plastična jelka. Ko u svih normalnih ljudi.


PIŠE: Marina Radoš/www.tomislavnews.com
Da je gusta i da iz nje isijavaju one šarene lampice. Da se ne trusi po parketu.
''Marina, to je isto da okitimo lavor. Ne može.''
''I ti i američke gluposti, jelka mora mirisat u kući, to je Božić, to je smisao.'' – govori mi dok se vozimo u Bakovića, a mater zjači na telefon – ''Nemojte zaboravit ovo, nemojte zaboravit ono.''
Dva dana prije Božića ja i Petrusina tradicionalno odemo kupit to sve za Božić drugi put, kad mater skonta šta je sve zaboravila kupit kad je prvi put išla.
''To je valjda sve, sitite li se ičega na Badnjicu da vam fali, ja stvarno ne znam šta ću s vama. Svake godine ista priča, odemo deset puta u prodavnicu i na Badnjicu vi skužite da nemate šećera! Ne može tako više, sad se dobro smisli šta vam fali. I šta pravite desetere kolače, meni bio doživljaj za Božić šaka lišnjaka i mala pečenica.''
Dođemo kući i donesemo kese i PRIRODNU jelku.
''De Ivane sine čašu vina s ćaćom, dok nji dvi okite jelku. Nećete večeras u grad, moramo obiteljski okitit jelku da se ne svađamo bar jedan dan u godini.''
Tako ja i Bovka počnemo kitit jelku, a njih dvojica s kauča dirigiraju: niže, više, livo, desno, nasilidžala si previše, ovdje ti golo...
Onda ja odustanem.
Bovka okiti jelku i onda tri sata montiramo jaslice koje imaju izvor vodu. Petrusina je instalirao neku mini pumpicu i kod štalice s Isusom, iz kamena izvire voda. (To ću vam uslikat, morate vidit)
To nam je bio doživljaj kad smo bili mali.
Onda svane Badnjak i opet smo pola dana u trgovini, a Petrusina se suzdržava od žuganja jer je se ispovidio.
I kad se večer spusti, počinje najveći događaj u mojoj obitelji.
''Dico, morate ovo sve upamtit i kad imadnete svoju obitelj ovako sve radit ko što ja radim. Dakle Ivane napraviš ovako badnjake, lipo ureži te križeve, ne moraš priduboko.
E, kad ja uđem i stavim badnjake u šporet odma počnite molit 'Virovanje'.''
Dobro bolan tata, vazda isto.
''Marina vadi sintisajzer i nađi 'U sve vrime'!''
Onda nastaje trauma. Izvadim sintisajzer koji stoji ispod kauča od prošlog Badnjaka, da bih ODSVIRALA U SVE VRIME GODIŠTA.
Ja krenem fino, normalan tonalitet, Petrusina odma zglajza u neki nepostojeći, ali sritnjak se preznoji od pokušavanja da zvuči dobro, mater pjeva koda je gluva, i svako malo se diže da provjeri da joj nisu lignje zagorile, a Ivan se štipka i grize jezik da se ne zakocene.
Nakon 21. strofe trauma završi. Ali što godine više prolaze, sve više cijenim taj običaj.
Nismo ga mi uveli nego je Petrusina inzistirao. Navikli smo se. Više nije tako strašno.
Moramo jednog dana i mi tako u svojim kućama!
I onda prođemo za stol večerati, mater se oduzme od gutljaja crnog vina i legne na kauč, Ivan i ja se pravimo da nas je stresla zdravica i da nam se povraća od alkohola, a ćaća meni vadi kosti iz ribe...
I posvađamo se pred svaki Božić. Na svaku Badnjicu skontamo da nam nešto fali u kuhinji. I svako Božićno jutro je sikirancija kakav nam je pršut, što ga nismo načeli neki dan, ako ne valja da uzmemo drugi...
Kako smo zaboravili pistacije kupit?
Uvijek mislimo da smo mi najgori i da je samo kod nas tako.
Doduše ostali ljudi kite plastične jelke i nemaju trosatne obrede na Badnjak. Niti moraju dva sata instalirati vodu u jaslice. Ni svirati lošim pjevačima... Ni gasiti televizor na badnjak.
Mi moramo sve to. I sretna sam dok je tako. Zajedno pjevamo loše. Zajedno okitimo bor koji se ne uklapa na fotografije na Instagramu. Zajedno molimo Boga.
I pomirimo se nakon svađe oko stolnjaka. I desetih kolača. I pistacija.
I prođe Badnjak, legnem u krevet prošle godine i uđem na Facebook.
''Na dobro ti došlo Badnje veče, mila.'' – poruka u inboksu od gospođe, koju mogu nazvati prijateljicom iako ima 46 godina.
Nije se udavala. Roditelji su joj umrli, a braća i sestre imaju svoje obitelji.
''I s tobom Bog da' zajedno'' – napišem joj.
U toku razgovora spomenem joj kako smo kritična obitelj koja se posvađa od nervoze pred sve velike dane zato što smo zaboravili ovo ili ono, zato što smo se zakocenuli dok je se pjevala pjesma ili poželjeli plastičnu jelku.
''Draga moja, ja bih sve dala da se imam s nekim posvađati'' – napisala je.
I shvatila sam sve.
Dok se imamo s kime svađati, dobro je.
Neću se sigurno sjećati trzavica, prodavaonica i plastične jelke jednog dana.
Sjetit ću se našeg Badnjaka, naše pjesme, naših jaslica, Petrusine koji mi vadi kosti iz ribe, i već dvadeset treći put priča kako je on za Božić moro u školu, Bovke kako leži na kauču jer je popila gutljaj crnog vina, i Ivana koji predlaže da je otramo u bolnicu...
Sretan vam i blagoslovljen Božić dragi moji. Čuvajte svoje obitelji. Budite zajedno na Badnjak. Ne napuštajte svoje žene da biste otišli u birtiju. Stvarajte uspomene svojoj djeci, iako oni to vide kao traumu zvanu 'U sve vrime'.

Volite se.
Neka vas mali Isus čuva.

NAPOMENA: Tekst nije lektoriran, prilagođen je čitateljstvu!

Rate this item
(14 votes)
Read 3998 times

Gdje ste?

Vi ste na pravom mjestu, a pred vama je redizjanirani duvanjski portal, namijenjen, prije svih, onima rođenim na Duvanjskom polju ili porijeklom iz ovoga, prirodnim ljepotama i poviješću, bogatog kraja. 

Pratite nas.

 
Top