JESENJE RUHO
Šta da kažem
ako me pitaju zašto sam sam?
Šta ću im reći?
Da sam upoznao ranu jesen.
Da mi kose poprimaju prve sijede,
kao stabla, ogoljuju se, rijede.
Prvo suho lišće opada.
Zamišljam staru klupu
sa koje otpuhujem to lišće da možeš sjesti.
Nikada nisi sjela u krilo moje ljubavi.
Zamahnula si svojim nejakim krilima
odletivši u sigurnost.
Našla si svoju krletku.
Ja krletku nisam želio graditi znajući kako
zatočena ptica
nikad ne prestane sanjati da leti.
Šta ću reći ranoj jeseni kad me upita zašto sam sam?
Šta da joj kažem,
da ne znam jesi li živa,
jesi li zdrava,
jesi li dobila još neko promaknuće na poslu
ili ti je promaklo baš sve.
Jesu li ptice selice već odletjele?
Poželiš li ikad s njima na taj daleki,
nepoznati jug
ili kao ja imaš svoju klupu
sa koje otpuhuješ opalo lišće
da sjedneš u krilo jubavi.
Pustim poljem prosule se želje.
Sa kadifa ispred kuće moje
pčele ubiru zadnji nektar.
Zagledan u daljinu
šuštim u stihovima
kao na vjetru skovrčan list,
samo za tebe,
sav odjeven u jesen.
A M V
www.tomislavnews.com
