Ovo pismo poslao nam je B.B. Radoš iz Berna, Švicarska, a pismo je pisao ćaći u duvanjsko selo Crvenice, napisao ga je prije 40 godina. Ćaća je već odavno pokojni, ali pismo vrijedi pročitati i zapitati se: koliko je ovakvih pisama, ovakvih sudbina duvanjskih očeva i sinova?!
Poslije mnogo napisanih pjesama i štiva, sa ovim pismom sjetih se svoga još dok je bio živ.
Nekako se osjećam da sam ti možda i dužan da ti napišem par riječi, jer si i ti meni pisao ono dok si bio u Njemačkoj. Još se uvijek sjećam tih pisama i ono znam kad si mi pisao: “Pišem ti sine iz ove trule barake, još nisam izuo ni mokre opanke, što sam ih nosio kišnjavi cijeli dan, ali opet sam došao u vlaẓ̌an i mokar stan. I još moram več̣eru skuvati i sve to poslije nekako oprati i onda leći i o vama misliti i dugo dugo neću zaspati”.
Tako si mi pisao ćaća moj, teẓ̌ak je bio ẓ̌ivot tvoj.
Puno si mi pisao o tome kako je teško raditi u tuđoj zemlji, kako je teško i nezgodno kad se ne zna tuđi jezik. O kako si mi to samo znao lipo opisati i nekako dokazati da nikad baš nikad ne pomislim na tuđinu.
Poslije svih tih opisani svoji teškoća, uvijek si nekako sa ponosom prekidao i govorio kao da je snimljeno na nekoj radio vrpci.
To mi je ćaća moj već postalo pomalo i dosadno, moẓ̌da sam se ponekad i naljutio, jer si barem po desetak puta u tome pismu spomenio.
“Samo ti uč̣i sine moj da ne bude ovakav život tvoj. Ne daj Boẓ̌e da budeš gastarbajter, izuči školu postani č̣ovjek ili neki inẓ̌injer, ne moraš inẓ̌injer, izuč̣i bar za uč̣itelja ćaće je tvoga ẓ̌ivotna ẓ̌elja.
Eto tako je bilo nekada ćaća moj kad si mi pisao, zato me to i boli. Nisam ja bio tako zloč̣est i neposlušan, uč̣io sam ja tu sritnu školu kako bi mater uvijek rekla, uč̣io ćaća i nadao se da ćeš me ti kad se vratiš, a i ti si to mislio znam da ćeš odma priznati, kad se jednom vratiš, ako ništa drugo vidiš kod kuće bar kao nekog matič̣ara ili bilo kakvog ćatu.
Sigurno si sto puta zamislio da i ja nekad imam nekoga svoga za pisaćim stolom, da mi izda neku cedulju stim da mu ne moram dati nešto za kavu.
I ja sam tako ćaća mislio da će nekad biti. Ti došao u penziju, zakucao na vrata “sluẓ̌bena” pa kaẓ̌eš: “Dobar dan je li slobodno? O Bog stari moj samo uđi i raskomoti se. Šta ima ćaća, kako zdravlje i ostalo?
Takav smo film priẓ̌eljkivali ćaća moj, ali sve se to okreni zaista potpuno drugačije.
I da li si mogao zamisliti to dok si ti meni pisao pisma iz one pokisle Hamburške barake, da ću ja tebi isto tako pisati kao gastarbajter iz iste take jedne barake, ali iz još hladnije i mokrije, samo iz druge zemlje ćaća moj, ali isto iz zemlje ćaća moj gdje svako jutro nije dobro jutro nego guten morgen.
Neću ti više duẓ̌iti jer sam ti nekako puno napisao u samom uvodu. Do tvog odgovora primi puno pozdrava ne od svog ćate niti inẓ̌injera nego od svog sina, od svog gastarbajtera.
Bog ćaća puno pozdravi mamu. Mater je mater ali sam pisao tebi jer kako sam ti već napisao: nekako mi se čini da sam ti duẓ̌an za ona tvoja pisma iz Njemač̣ke..
Bog i piši….
U Bernu 23.03.1985.
www.tomislavnews.com/Tekst: B. B. Radoš
NAPOMENA: Pismo nije lektorirano!
