Kudilje su istrunule,
igle za’rđale,
ne znam kad smo se mi žene
na kavi sastale.
Poleti na pos’o,
u trgovinu poleti,
poleti štogod skuvaj
dok si pri pameti.
Poleti i dokturu,
pa na sastanak dici,
ispeglaj sepet veša
dok ne ” zapivaju pivci”.
A u kući jopet vazda ,
k’oda pala je granata,
džaba si ga glanjcala,
doklen dica ne banu na vrata.
Ništa što su brzo
oblizali tanjure,
misliš da će malo pomoć.
kako kad i oni dalje žure.
Nemam njivu, nemam kravu,
nemam ni kokoša,
ali brte ,nikad ne znam
jesam došla ili pošla.
Kad ću ja u “šoping”,
kad li na frizuru,
kad li nokte srediti,
dok sve ovo”svrnem u suru”?
Nema o ‘tog ništa,
to je za normalnog svita,
za mene su krpa, kanta, oklagija
i nediljno barem dvaput PITA.
A još pusti rođendani,
pa školski programi,
ništa neće bez matere,
a mi vazda išli sami.
Pa se sitim vrimena,
majko moja stara,
težačkih poslova,
prakljače, vrića i arara.
I sitim se kako tada
svima teško biše,
jopet starost dočekaše,
zdravi ostariše.
A mi danas gnjili,
ne pitaj za zdravlje,
nit’ se narod viđa
već u crkvi il’ za kakvo slavlje.
Ako želiš pri pameti
i zere ostati,
moraš Boga moliti
i moraš se smijati.
Zato nađi vrimena,
makar da sve gori,
jer brez toga džaba
pare i svi ” Matanovi dvori”.
Pismu di god zapivaj
il’ koju zapiši,
I s najboljim jaranicom
lipo iglendiši.
“Starog ” isto pusti
gledat TV u miru,
kako ti si u svome,
nek’ je i on “u svom điru”.
Ne kukaj ,ne ronđžaj:
” Neće ništa samo”
“Ja od jutros nisam stala”,
vazda isto,svi mi znamo.
Daj i sebi i čeljadi
zeru oduška i mira,
manje para dokturu će
ako žena ne pritira.
Malo pos’o promini ,
jami igle u šake,
ako ti se ne da plesti,
onda drž’ se olovke.
Sori jednu gangu,
nije mrtva glava,
barem kad si sama kući
ili kad ti čeljad spava.
Vidiš kako vrime leti
sve se brže kreće,
trke ,stresa vazda biće
samo nas biti neće.
