HIPERPENZIJA
Mi ćemo baba malo do Mostara u šoping, povešćemo i dicu, a ti sebi skuvaj ručak i ne čekaj na nas”, reče nevista babi Zorki.
“A dobro, šta ću sad! Biće mi neobično bez moje dičice, rodila ih baba, ali et”, reče baba onako tugaljivo a u sebi pomisli:
“E fala ti Isuse na ovom daru da barem jedan dan provedem bez Pepa Pige i Spužve Boba”.
Čim je krenula prema dnevnom boravku, baba otpuhnu:
“Sad će ona onom mom slunti kupiti neke uske hlačice, a on jadan i nako štrkljast pa još u nom, Bože mi oprosti, koda je sakat ,ma još gore, koda je nastran!
A još kad ona rekne- ‘ to ti je nova kolekcija…vid što mu lipo stoji’….e odnio ti đava novu kolekciju, i lani si mu take iste uzela! Ali dobro, šutim, šta ću!
Nije on sam, meščini da je svim muškim tako.
E i njima došo nek je..n vakat”.
Kad je već vaka prilika, razmišljala je Zorka da zovne Mandu k sebi na kavu.
Ma opet, Manda je jezičasta, duša joj žalit se na nevistu pa se boji da i njoj ne bi štogod izletilo pa i taj balaj sebi na vrat.
Odustala je od Mande.
Onda je mislila zovnut Maru. Mara nije smrad, ne raznosa po selu… a opet Mara je malo gluvoprdasta pa ko će se s njom nadvikivat.
Odustala je i od Mare i odlučila ostati sama, uzeti onu nevistinu bocu što ona i njezine prije piju…na boci je pisalo Orahovac.
Uzela je i jedan dičinji čips, zabacila se na trosjed, pribacila dekicu priko nogu, uključila televiziju i guštala.
“Bome ovo nevistino omičito!”, reče Zorka i odmah krenu u raspravu s televizijom:
“Vidi ovog Trampa! Đavi ti odnio te bile kike!
Noge nad jamu a ratovo bi s cilim svitom!
A haaa… ajde sad Kekinuša, laprdajj sad! Mogla bi i ti u prdekanu!
A vidi Tomsona , prava rvatina…eh, po milona ljudi….jašta”.
Nastavila je Zorka s orahovcem i čipsom i vrime joj proleti kod dlan o dlan.
Oćuti se auto isprid kuće. Zorka brže-bolje skoči da ukloni dokaze, uspila je ali je nešto zamanta, jedva se vrati do trosjeda!
“Kako si baba, kako je prošo dan?”, upita nevista.
“Ma evo nikako! Neki mi svitljaci prid očima! Prvo ljubičasti, pa crveni i kako padaju doli bivaju narančasti! Luster se vrti sve mu vrag odnio!”
Pričala je Zorka još štošta ali kad spomenu da će ove godine Hajduk bit prvak… nevista (inače navijač Dinama), pogleda muža i veli:
“Babi stvarno nije dobro! Šta misliš da zovneš Franu doktura?”
“Ne Franu, ni čut! Isprid čije kuće se pođe viđat njegovo auto, brzo se oćuti i zvono!”, reče Zorka uznemireno.
“Ajmo onda na Hitnu!”, reče nevista.
Na Hitnoj je bio neki mladi doktur, sitan ali prijatan.
Gleda on onako babu, raspitava, pa uze onaj tlakomjer, vrtiti glavom:
“Zorka, ti imaš hipertenziju”, reče doktur.
“Ma kavu hiperpenziju! U mene je ona najmanja od 573! Doduše dadne meni i moj sin Ivan, on ti je u Njemačkoj. Šušne on meni po 100, 200 eura ali nesmim govorit. Odma bi nevista rekla kako nam je kuinja stara i trebalo bi je minjat.
Šiuti, ništa ne spominji prid njima”, reče Zorka dokturu.
“Nisam ja mislio na penziju već hipertenziju, to ti je Zorka visok tlak”, reče doktur.
*A što odma ne kažeš!”
Doktur je sinu i nevisti reko da se Zorka pripazi malo suvotinje….i alkohola jer mu se učinilo ko da iz nje bazdi rakija.
Sin i nevista se pogledaše i blago nasmijaše!
Kad su stigli kući pođoše zezati Zorku i govoriti joj kako će ove godine napraviti duplo više Orahovca,! Nek ima u kući ako se digdi ode!
“Samo se vi rugajte sa starijom čeljadi!
Bit ćete i vi ’45 . godišće… polako”, reče Zorka.
Autor: Jakov Krišto
