Bilo davno, malo vas se sića
Kad je strašna zbila se nesrića.
Evo čitam, ne prestajem plakat
Pjesma vraća u daleki vakat.
Blagovist je u vrtu ne radim
Pa s tavana neke knjige vadim
Prašine su puni ti papiri
Počne kihat tko u nji zaviri.
Ja otvaram stare bilježnice
Stare li su Marijo Divice
Stara svaka po pola stoljeće
Mili Bože što sam u nji meća,
Što li šara koga li sam vara?
Ja u ruke uzeh tri papira
Poče čitat ne da mi se mira.
Kako čitam tako ronim suze
Za mladićem što no ga Bog uze
Zdrava, mlada, o velikih jada.
Oprosti mi dragi čitatelju
Što ćeš čuti pjesmu neveselu.
Piso sam me jedne tužne noći
Kad mi nije mogo san na oči.
Bilo davno, malo vas se sića
Kad je strašna zbila se nesrića.
Evo čitam, ne prestajem plakat
Pjesma vraća u daleki vakat.
************************
U duvanjskom selu Kovačima
Mnogo toga za opjevat ima
Mnogo lipa, a ima i ružna
Veseloga, ali sada tužna.
Nad tim selom zvizde noći sjaju,
Ali često one se slivaju.
Narod kaže da je umro neko
Pa ga zvizde isprate daleko.
Manja žalost kad umiru stari,
Život za nji više nema čari.
Al je ljudi žalost cilog svita
Gine mladić od devetnest lita.
U Kovačim gledat je milina
U matere najmlađega sina.
Mladog sina, ali momka velika
Među svima on je bio dika.
Sedamdeset i prva godina,
Rujan misec, dvanestoga dana
Osvanula nediljica rana
A naš mladić ko i svake noći
Ranom zorom sa sila će doći.
Motor gasi, a na krevet pada
I do podne spava ko no klada.
A u podne on na motor sjeda
Ide u grad da dievojke gleda.
Kad primjete da se motor čuje
Svakoj curi duša se raduje.
Misli svaka eto Marijana,
Njezinoga lipoga dragana.
Kad Marijan sađe sa motora
Ne zna mladost šta radi od zora.
Te nedielje banu među raju
Odma piesmom podigao graju.
Pieva glasno da mu glasa nema
I ne sluti što mu život sprema.
Narod sluša, pjevaču se divi
Ne znajući da još kratko živi.
Svatko misli sretna li mu majka
I divojka što joj bude snajka.
A Marijan divojke ne gleda
Piva mlađan prestat mu se ne da.
Na motoru on se kući vraća
Svaka cura kradom ga ispraća.
Nedilja je, al’ neće na silo
Iđe kući odmoriti tilo.
U rodnoj je kući prespavao
Što ga čeka nije ni sanjao.
Ranom zorom budila ga majka:
„Ustaj sine, nestalo je mraka,
Znaš na poso da moraš otići
U Garažu ti na vrime stići.
Par miseci još pritrpi muke,
Pa ćeš dobit diplomu u ruke!“
Rujan misec, dana trinestoga
Lipo vrime, davanje od Boga.
Pali motor i na njega sjeda
Isprid kuće krenut mu se ne da.
Zagledo se u voljenu majku
Ko da sluti da je na rastanku.
Vrti motor i lijevo i desno
Kud kod krene svuda mu je tijesno.
A majka ga gleda pa se čudi:
„Sine dragi, ti pametan budi,
Ajd na poso psovaće te ljudi.
Što me gledaš, sine, čudno tako,
Što ti jutros ići nije lako?
„ Ne galami moja stara majko,
Što sam jutros raspoložen tako,
Lip je ovaj život draga majko.
Sad bi pivo da probudim selo
U mome je srcu sve veselo.
Neka čuju tvoga sretnog sina
Budiće ih još dugo godina.
Ti se, majko, vrati kućnom radu,
Večeras ti mogu dovest mladu.
Mnoge cure mene majko vole
I zbog mene napuštaju škole.
A ja volim baš jednu iz Livna,
E da vidiš majko što je divna.
Livanjka je cura moji snova
Sa njom imam ozbiljni planova“.
Kad Marijan sve to reče majci,
Na svoga se đogu hitro baci
I požuri da stigne na vrijeme
U Garaži sve riješi probleme.
Večer pala, mjesec izašao
I Marijan na silo pošao.
A kroz selo kad je propivao
Curama je svima dah zastao.
Juri motor po neravnoj cesti
Niko ne zna kud će ga odvesti.
U to vrime, oko osam uri,
Autobus iz Mostara žuri.
Bosna-Livno na njemu se čita,
On u susret Marijanu hita.
Nitko ne zna kako se to zbilo
Ko j’ na koga prvi naletio.
Ali kad je autobus stao
Marijan je u krvi ležao.
Nedaleko od Kovača sela
Krvava je bila cesta bijela.
Prvu pomoć dokturi mu daše
Pa ga onda u hitnu strpaše.
Svira hitna, žalosno je čuti
Prema Splitu daleki su puti.
Hitna vozi, a Marijan ječi
Progovorit ne mere ni riječi.
Oko njega sestre i doktori,
On se mlađan sa životom bori.
Devetnest je zvizda zadrhtalo
Kada mu je srce kucat stalo.
Mlađano mu srce ne izdrža,
Od života smrt je bila brža.
Oko crno još mu uvik sjaje,
Dok mu srce kucati prestaje.
I srce mu ne izdrža mlado,
Jer Marijan smrtno je nastrado.
S pola puta vraćaju se kola
Stižu kući oko noći pola.
Za dva sata niko ne smi ući
Da to javi najdražim u kući.
A kad svati jedan od doktura
Da u kuću već se ući mora,
On pokuca na vrata žalosti,
Ali ući ne ima hrabrosti.
Pozna majka kucanje je tuđe,
Neko kuca, al neće da uđe.
Kad je doktur vrata otvorio
Govoriti suvišno je bilo.
Majka je se jadu dosjetila
Da je svoga sina izgubila.
Niti plače, niti progovori,
Već na crnu zemlju se obori.
Tužna pada da se ne ustane,
Da joj nikad novi dan ne svane,
Jer se vratit neće Marijana.
(Napisano, rujna, 1971. godine)
www.tomislavnews.com
