Za malo zabave i razbibrige nedjeljom uvečer, uz ovu fotografiju strijete kuće iz Potkose, donosimo kratki ulomak iz scenarija dulje komedije “Duvanjske prčalice i potpalice”
IVA : Ja bi, naprimjer, za načelnika naše općine izabrala onog Vladu, on ima četvero dice u školi, ali pametno čovik govori. A i zgodan, nekako lipo ga i vidit i čut…
MATE ( Ivin muž) : Ti bi ga izabrala, kud baš njega? Zgodan ti, pa ne bira se načelnik po lipoti, nego po poštenju i pameti, po sposobnosti, a ti bi, veliš lipog Vladu, nema veze što je čovjek neškolovan…
IVA : Naravno da nema veze, a znam da je pošten i ima četvero dice. Ajde nađi još jednog da ima četvero dice i da je osto ovde, da se bavi poljoprivredom, da ima krave i ovce. I pitaš zašto bi njega za načelnika? Pa zato što je veći duvnoljub, moj Mate, je li se tako reče za one koju vole duvanjski kraj?! Pravi je duvnoljub. Kako? Pa evo jučer razrednica reče kako bi vodila dicu u Dubrovnik, da tamo ima neki , kako ono, Arbo…arbo, ne znam kako ‘no reče, ali da tamo reste svakakvo drveće, voće, povrće, žito, pa da dica upoznaju šta sve može resti u Dubrovniku i da znaju razlikovat to raslinje. Samo što to učiteljica reče, skoči spomenuti Vlado i povika:“Nigdi ići, ja ne dam svojoj dici, kakav Dubrovnik, jebem ti, neću…!“
MATE : Eto ti njegove pameti, ne da dici, a kažeš četvero ima, da malo vide svita, da odu u Dubrovnik…I ti bi kažeš njega,hm?
OSTALI: Šta mu razredica, oće li ić dica?
IVA: Reče njemu razrednica da se smiri, da ona zna da je to trošak za roditelje, ali ako netko ne može poslati djecu, da će se ona snaći, dat će općina, županija, i sve tako nešto zamuckuje učiteljica, dok Vlado ne planu:
„Ma nije to učiteljice, nego, eto, koliko je našoj dici godina, 13-14. E pa lipo, eno im moja njiva, naše polje, moj vrto, dovedite ih tamo i ako od njih 20 barem dvoje prepozna dvije biljke, ako razlikuje kupus od rašćike, mrkvu od ripe…rižite me di sam najtanji! Naučite ih prvo što im raste prid kućom, na Duvanjskom polju, a onda dalje, pa i do Dubrovnika. Meščini vama guzica zaželi puta pa nigdi bliže od Dubrovnika. Tamo ih vodite da vide more, otoke, ali brate nek prije nauče to što im raste prid kućom!“, zagalami Vlado i bome se učiteljica povuče i ne odoše dica, a svi viču da je Vlado za to kriv. Evo ja mislim da je Vlado u pravu, pa vi pričajte Bogu Jokinom…
MIJAT (malo je, kao bio odsutan, pa se trgnu): Koga to treba izabrat za načelnika, kome nagradu davat, mislite da nisam čuo, e žene, žene, nije za vas politika. Da ja vama kažem jednu, pa vi recite da je Mijat lud. Evo ja bi najveću nagradu, onu Nobelovu za pronalazak dao onome ko je izmislio tavan ili po novome sušaru, tamo di se suši meso. Lipo večeri dođeš iz birtije i baš te briga ima li večere ili je se gospođa naljutila pa neće da kuva. Lipo uzmeš svoj nož i na tavan, a gori milina: malo pečenice, malo kobasice, kasnije more i slanine, sneseš to, staviš na dasku i polako, uživaš ko čovik! Pravo recite da je taj čovik zaslužio nagradu, samo da mi je znat ko je to izmislio…(Obliziva se, pa zaganga):
“Najlipše je Mijatovoj duši, na tavanu di se meso suši, oj…oj…!”
KATA : Daj Mijate, kakva te je ganga snašla, sidi, malo ćemo ovako popričat, nije večer gange, počnemo li mi žene gangat, vi ćete odma uteć u birtiju. Sad ću vam ja ispričat šta je bilo kad su bili sad ovi izbori. Žene moje, znate me, ja ne mogu šutit, da će me ubit! Niti je meni jasno što triba šutit dan prije izbora, a nakon onike galame, niti što se taj dan može gadno reć da propišu šutnju, da ne smimo govorit, da držimo jezik za zubima taj dan. A samo dan prije čula sam kad su govorili ako nam oduzmu jezik oduzeli su nam sve i narod bez jezika nije narod. A onda prid izbore zabrane govorit to 24 sata, pa jesu li oni normalni, progovorio bi spomenik, a ne živo čeljade, pa take da izaberemo, sve letim…
I moram vam ispričat šta se dogodilo kad me onaj moj , a kad je bila ta šutnja, odma jutri zapizdra. Reče mi: Čuješ ti, danas da ne čujem glas od tebe, samo muči i radi!“
E, mislim se da ne bi! Očepi ja, brate, o čemu, o svačemu: On zapovrze da će me onom bocom od pive, ali mu žao pive, lokadžiji. On sve da oće ne more pričat, odeblja mu jezik, ne samo prid izbore, nego svaki dan. On da bi mene ušutko! Rekla sam da mi sve more ubit, pribit rebra, razbit glavu, pribit ruke, ali mi jeziku ništa ne može, ne može mi jezik ubit, dok govorim znam da sam živa! U najvećoj svađi, kad se on ono zajapuri i vikne da ušutim, ja mu reknem da me samo poljubac u usta može ušutit, on poludi. Sjećam se da nas je nekada to stvarno mirilo, to bi palilo, a danas ga to raspali, pa đavlu više to ni u šali ne smim reć.
Vidider kuma jesu li zaključana vrata, da stovrag ne bane, da ne prisluškuje, ali ja sam morala ovo ispričat, pa da će me ubit!
JELA: Tako je, žene moje, kad sam se ja zaručila, svaki dan uduši pričom mene moja mater, pokojoj joj duši plemenitoj (krsti se), koja cili život je svakom šutila i opet umrla ko i one što nisu jezika u usta uvlačile. Kaže ti ona meni: Ćeri moja, sad iđeš u tuđu kuću, imaš svekra i svekrvu, diverove, jetrve, pa i suside. Oni će te izazivat samo da se svađaš. Ti šuti, ko da ih i ne čuješ. Pa i čovik će nekada bit mučan, beštimat, galamit, ti šuti ko da su ti zašivene. Kažem ja njoj : Majko, znaš da ja neću moć šutit? Ti ćeri nalij vode u usta kad te drugi izazivaju! Znaš mene, majko, kad ne bi mogla na usta, ja bi progovorila na, da prostite, na guzicu, tako ja njojzi, a ona jadna sklopila ruke i kaže: Onda ćeri neka ti je Bog na pomoći.
I nikom nisam ostala dužna što se priče tiče, on meni jednu, ja njemu sto i jednu. I da meni sad neko pod stare dane kaže da šutim cili dan, da će mi zlatom plati, e neću, ne mogu! Pa šta mi fali: jesu li mi djeca lipa i ugodna, pa eto kad su meni taka kakva su tek drugima. Evo žene, kad može zagangat Mijatina, mogu i ja, a vi me pratite:(žene se dižu, gangaju, muški zatvarju uši, ili samo začuđeno gledaju…)
„Oću pivat, oću i galamit, nema onog ko će mi zabranit, oj…oj“
…………………………………………………………..
