Dođem kući, jer po Zagrebu ljudi ne odaju po kućama kako meni nalažu običaji i karakter, i u potrazi za kakvim društvom, naleti film o fra Đoki. A sam sebi govorim vazdan; ne piši ništa o jugu. Ali ma kakvi, gleda On odozgor sve. Gledam tako Đoku, prolaze slike i kad se prikaza polje, točno me nešto stegne, i samo sklopim oči. Digod se skupi koja suza, ali nesmim ja plakat. A triba bi češće, jer nakupljam u sebi more. Onda se sitim svoga Šuge crveničkog s kojim nisam otiša na ponoćku jer pazi, odlučio je meknut dodatak ‘fra’ na svoje ime. A Bobina, kako je on mene zva, skupa smo prošli da vam ne pričam. Pa se sitim kad sam uniša prvi put u čaršiju i to nedavno tek. Zbog bobine sam i zavolio Duvno, i pogleda šta ima sa druge strane Radovanja. Tu me moji prijatelji zajebaju da sam purger. I ima tako nekad dana kad se zamislim, sve je to nekako bliže istini. Ali nedam se ja, jer u glavi je sve. Jer kad prođeš onom cestom priko polja, zaboravi se puno toga. Puno je toga još šta stoji na duši, i sad kad objavim i kada zapalim cigaru, puno dragih ljudi, mojih zemljaka kamenjara će nadoć. I živi, a posebno mrtvi koje znam otkako sam skaka ko dite po zidovima u Vranjkovu Brigu sa mojim prijateljima koji su mi sada k’o braća. Sve ja to vidim, iako sam bez leća i ćala maltene za ništa.
Rodni kraj je tamo di je duša di god bio na ovom svitu. I nije ulomak iz romana, ovo je samo mali dio slike ludog pjesnika koji je uvik na nekom svom budalesanju. Ima tu još svašta, ali ne smim vele kazivat. Samo ću reć da kad čovik izgubi nadu za nešto i nekoga, taj isti pokuca na vrata nenadano. I vrati viru za tri života jer kad se nasmije, topim se ko snig na Vran planini u proliće.
Sritan vam Božić dragi moji, di god noćas bili.
Nemojte šta zamirit, budala sam ja svakako od sebe, spuca me pa pišem jer ne znam govorit. To je moja mana, a i vrlina.
