Kuća mi je blizu škole pa ovako u proliće kad je lipo vrime sidnem na balkon i gledam ove učenike kako ulaze u školi i izlaze iz nje. Razumim kad izlaze iz škole da su veseli, ali ne mogu virovat da se smiju dok ulaze u školu, a još vani lipo, a njima se bliži kraj godine, trta im, ispitivanje, kontrolni, ma ko bi mene svrno u školu…
Ja sam žena u zrelim godinama, ali i dan danas kad sanjam da sam ponovo u školi probudim se u goloj vodi. Taki je moj strah od škole, ušo mi u kosti, nekom ostane stra od rata, nekom od svekrve, nekom od čovika, nekom od nekog posla, a meni od škole. I kakva je to sudbina, kazna, Bog zna, pa mi školu napraviše odma kod kuće?
Ne mogu ja to vama objasnit. Završila sam samo četri razreda one niže osnovne škole koliko je bilo u našem selu. Tada se, srićom, nije moralo dalje, a da sam morala, ne znam šta bi izmislila da ne iđem.
Gospe moja draga je mi bilo teško ić u školu, slušat šta učitelj priča, đavla slušat samo dreljit u njega, nisi smio mrdnut, ukočiš se ko spomenik i tako ćuliš do odmora. Na odmoru je bilo lipo, u ta doba se dilio i bili kruv, pa ona prašina, pa neka jaja trumanova, e jesmo se lipo na odmoru provodili i jedino od škole pamtim te odmore.
Pamtim ja i slova, znam čitat i pisat i to je sve što sam naučila u školi, a život me je naučio računat, u računu me niko nikada nije prvario, posebno kad su pare bile u pitanju. Sve ja to u svojoj glavi, ništa papir, čim uzmem olovku ko da mi Bog pamet oduzme. A vako u mozgu, ne bi se nikom pridala, ne bi svoje znanje dala ni za čiji fakultet.
Ne samo u računu, nego kakvu god ko priču počme ne more me nadmudrit, imam ja odgovor na sve, pa gledam televizor, sve serije, sve dnevnike. Kad su stranjske serije ništa ja ne čitam, a sve povežem, gledam šta ljudi rade, briga me šta pričaju. Što se mene tiče more bit i bez oni slova doli, razaberem kad se svađaju, kad lipo pričaju, kad viču, a vidim kad se ljube, ko koga vara, vidim kad se marišu, šta mi triba čitat.
Da se vratim na početak priče kako gledam ovu dicu što iđu u školu, možda ovo znanje od nji meni priđe direktno u glavu, na daljinu, ne znam, samo znam da se za pamet ni skim ne bi prominula, ni s onim što na televizoru pričaju, uvik mi se čini da bi ja pametnije. Možda tako misle sve starije žene, imamo mi životnu školu, nema šta nas nije biralo u životu, samo nije mlin mlio i grom bio, a neke su i to i priživile.
Pametna sam ja, reko, pa nikada ni prid svojom dicom ni tuđom nisam govorila kako se plašim škole, kako nji žalim, uvik sam govorila kako sam odličnim prolazila, a kad bi rekli da im pokažem svjedodžbu, uvik sam se snalazila:
„Ko će u to vrime dat svjedodžbu, na kraju godine bi učitelj na onoj maloj tabli, nije tada bilo ni teka, napiso ocjene, mi odnesemo kući, pokažemo ćaći i materi i pobrišemo, table vratimo u školu i Bog te veselio. U mene uvik puna tabla petica, ukrala jednom u školi kredu, haha“
I eto ti dičiji fakulteti, oni to poviruju, ili mi ne smiju reći da lažem?!
Samo kad legnem uvik molim Boga i Gospu dragu da mi na san škola ne dolazi, ali dođe, pa se skočim sva mokra, sva u goloj vodi.
I ne dajte dici da ovo čitaju!
