“KVOČKA”, DRUGA ZGODA ŠVRĆE MIĆE
Brzo raste dite.
A kako i neće
kad čorbe i pite,
i meso janjeće,
torte i kolače,
raštiku i zelje,
stalno jede, žvače,
mučeć‘ roditelje
pa do kasnog mraka
za svog sina rade,
a od pet bataka
jedan im ostade.
Uz to stalno luta,
i još slabo čuje
dok ga bezbroj puta
majka savjetuje:
„Švrćo, moje krilo,
de u kući sidi.
Lakše bi mi bilo
da te mati vidi.“
„Idem ja u selo,
moj me pajdo zove.
Baš će bit veselo,
imamo planove.“
Majka Ruža glasno
naređuje sinu:
„Nemoj doći kasno,
ne diraj živinu!“
Ode Mićo trkom,
sandale ga nose,
ukrašen je zvrkom
usred guste kose.
Kod murve u selu
pajdo čeka njega.
Družinu je cijelu
što se sporo gega
uspio sazvati:
Pijevac, tata mladi,
zgodnu kvočku prati
sa sedam piladi.
Pajdo murve kupi
za ručak peradi,
mladunčad u grupi
Mićo prska, hladi.
Kihnu pile žuto,
tužnim glasom cvili,
kvočka gleda ljuto,
a Mićo se sili.
Zaleti se koka,
moćno kukuriče,
ljuta i žestoka
iz sveg glasa viče,
kljunom zvrk mu tuče,
kandžama ga mlati,
a Mićo jauče,
počinje plakati.
„Ti ćeš moje dite!“
kvočka k’o da viče.
„Ljudi pomozite!“
pajdo sad urliče.
To ču mati Ruža
i dotrča bosa
baš kad kvočka pruža
kljun u pravcu nosa.
„Ti ćeš moga sina
pored svoje dice!“
nebu do visina
poput lastavice
Ruža kvočku vinu.
Perad kući ode,
majka vadi sinu
perje što ga bode.
Otad švrće Miće
kraj kokoša nema,
čim vidi piliće
uhvati ga trema,
a kad kvočku čuje
znoj mu tijelo hladi,
nit više blaguje
išta od peradi.
Ne boji se vuka,
poskoka, hajduka,
vukodlaka, bika,
nepoznatih bića,
bradatih četnika.
Al‘ se plaši Mićo
kvočke i pilića.
Oduži ti malo,
no kratit’ ne vrijedi.
Puno je ostalo,
treća zgoda slijedi…
(nastavlja se)
www.tomislavnews.com/Blago Vukadin
