Ćaća Stipe radi
njivu ore, sije,
kosi na livadi,
nikad miran nije,
il‘ ga zove polje,
ili je u štali,
ili krme kolje,
ili korov pali.
Mati Ruža radi,
goji, pere, kuha
luk u vrtu sadi,
peče pokvu kruha.
Il‘ je pokraj peći,
ili rublje slaže,
sprema dijete leći,
svekrvi pomaže.
Samo Mićo sniva,
i do podne spava,
igra se, uživa,
k’o momčina prava.
Za večerom ćaća
reče brižno mami:
„Nek se posla laća,
ne možemo sami.“
„Još je dite malo,
tek u školu kreće.
Nek se igra malo!
Kad ostari neće.“
„Nek bude po tvome
dok ljeto ne mine.
Al’ najesen, bome,
i ti radiš sine!“
doda Stipe strogo
čela punog bora:
„Već bi učit mog‘o
da se radit mora.“
Jesen brzo stiže.
Sad se nose bate,
sandala se kliže,
čarape se blate.
„Konji jedu zobi.
Zobi ćeš im dati!“
Mići uši probi
ćaća mu grlati.
„Ovce djetelinu,
s puno cvjetne hrane!“
objašnjava sinu
Stipe natenane.
Drugog dana ćaća
u polje se sprema,
i kasno se vraća
pa mu druge nema,
neg da Mići veli:
„Danas si na redu,
ti švrćo. Bezbeli!“
„Ovce jedu žita,
konji djeteline?“
Mićo se ne pita,
niti se on brine.
Na brzinu stoku
naopako hrani,
pa u jednom skoku
već je s pajdom vani.
Uvečer u štali
i smrdi, i vonja,
ovca ovcu žali,
mokro ispod konja.
Stipe đubre čisti,
i u sebi psuje:
„Na dida je, isti,
nit sluša, nit čuje!“
Tri su dana konji
štrajkovali glađu,
kad su gladni oni
nisu ni za rađu.
Ovce tri su dana
na dijeti bile.
Zabranjena hrana.
Čajeve su pile.
Ljutit Stipe kuka
u krevetu ženi:
„Sina suvoruka
rodila si meni.
Štali neće prići
dok je mene živa,
reci švrći Mići!
Ti si za sve kriva.“
Mire se na kraju
a kako bi drugo,
zagrljeni znaju:
život traje dugo.
Kraja zgodi nema,
no kratit’ ne vrijedi.
četvrta se sprema,
sada ona slijedi…
(nastavlja se)
Blago Vukadin
www.tomislavnews.com
