-Odulje se ove zimske večeri i noći, jer se po danu ništa ne more raditi, snig zatrpo sve, pa se zaspe malo i po danu i di će sritni čovik večeri nego u birtiju, nekako se do nje put očisti…-
Počinje tako svoju priču Mate i nastavlja:
-Volim ja svoju Ivu, crko za njom, oči bi mu izvadio da je iko krivo pogleda, a zgodna i lijepa i je, a uz to i čestita. Nismo se davno ni oženili, nemamo još dice, ali daće Bog. Znam da ćete reći kako je tvoja i ne fališ je, ali stvarno je taka.
Ima ona jednu manu-priviše i ona mene voli! Pa čim malo osvanem u birtiji, ona kuka, ajme njoj za koga se udala, draža mu birtija od žene, što ne piješ u kući…? Zna ona da ja nisam od pića, ne znam jesam li se ikada u životu napio, ali volim društvo, volim i zabelat, pa noć brzo prođe, zora zabili.
Uvik me znoj oblije kad u svanuće iđem kući, znam šta me čeka:“Samo još jednom osvani u birtiji, ja priko polja i odo materi, pa ti sad vidi!“. Zakunem se ja da neću, ali, ko sritno muško – privari me!
Tako je bilo i ovi dana, osto do svanuća. Ali računam ovo pada snig, puši, mračno, malo jesam potego više, ali me ne nosa, uvuću se polako u postelju, neće Iva ni čut. Tako i bilo, polako se uvučem, malo je rukom dotaknem, ona se trgnu, skoči iz postelja, upali svjetlo, otvori ormar, obuče se, obuče i bundu, umota se u šal, uze tašnu…Ajme meni, dositi se ja jadu, to je ovo jutro kad će ostvarit ono čime mi priti! Jadan ti sam za njoj, pa priko polja će poginut od leda! Ćirim ispod pokrivača, ona na vrata, vidim odnio vrag šalu, srce mi se cipa, pa skočim:“Ive moja draga, pa di ćeš u ova doba?!“
„Šta ti biše, pa iđem na Zornicu, a ne bi ni tebi ništa bilo da iđeš?!“
„Ajti, ajti draga, ja ću sutra i pazi se zlato moje, klizavo je…“, a srce od radosti oće da iskoči, vas drćem od miline, pade mi kamen sa srca, odjeknu!
„Vrati se onda u postelju, eto vas drćeš…“ i ode moja Iva na svetu misu Zornicu, fala ti Gospe Blažena, a ja skoči od dragosti u postelju i zaspa blaženo, snom pravednika, nikad slađe!
www.tomislavnews.com/ Foto ilustracija
