Čim miti Gospojina duvanjski gastarbajteri (ali i oni iz okolice) polako spremaju stvari u kufere i zna se – nazad (ili bolje reći – naprid) u tuđinu, na bauštelu. Tako i naš gastarbajter Jozan, ali “čovik snuje, a Bog određuje”, pa ne biše kako je planiro.
Evo njegove istinite priče, koja je i za smijeh i za…ne znam?
-Šta imam radit kad prođe Gospa, milosna je bila. Bio na svim svetkovinama, feštama, svatovima, dernecima, a poso čeka u Njemačkoj. Reko sam i šefu eto me odma iza Gospojine, a Gospojina je bila četvrtkom, pa da ne iđem odma petkom, odlučim ić u nedilju iza svete mise.
-Ti uvik moraš prvi ić, evo svi još ostaju, samo se tebi žuri, dodijala ti ja i kuća, i…! Ostani barem još ovu nedilju ili čekaj sutra popodne, naradit ćeš se, ko da te neko goni iz kuće. Da ja iđem s tebom ne bi ti se žurilo, ne znam ja što se tebi tako iđe u Njemačku, ko u svatove, ima tu nešto…- broji moja Kata dok mi sprema kufer i torbu, uvik se boji da ja nešto ne zaboravim. Složila lipo, triba dušu čuvat, vas prisvlak, čist i ispeglan u veliki kufer, a u malu ručnu torbicu sve dokumente od mene i auta i po običaju nešto da grickam u vožnji.
-Ako ćeš žugat nemoj ništa spremat, ne izazivaj svađu tek smo sa svete mise, lipo sam se ispovidijo i neću sada grišit. Znaš da moram ić, a tebi duša prid put zapovrst, umisto da me poljubiš i Boga moliš za sritna puta…!- malo se i ja stica, ali neću, iđem na put pa Bog zna šta more bit.
Ajde, obrati se ona, pa se sve posmijava i veli kako se šali, kako stalno Boga moli dok se ja ne javim iz Njemačke, ništa po kući niti radi, niti sklanja, niti iđe u selo. Izljubišmo se, ja u auto, zasviram, Boga na pomoć i polako, ali ko nikada priko Bosne ću jer je na Kamenskom i vamo priko Ercegovine, kažu, velika gužva, a vrućina pa da ne čekam.
Lipa vožnja, nema gužve, u Gradiški ima nekoliko vozila, ali brzo dođo na red, izvadim iz torbice putovnicu i dodado je onome u kućici, znam da je sve u redu, pa stotinu sam puta prišo granicu.
-Gospođo Kato, dokle Vi? – i poče zagledat u putovnicu, pa u mene. Iskolačim ja oči, mislim neki poznanik pa me zeza. Pokaza on meni otvorenu putovnicu…i šta da vam pričam. Zemljo, otvori se! Nema druge, okreni se i nazad kući, po onoj vrućini vozi Jozane, budalo stara, a Katu ću zadavit, sve mislim i grišim, grišim u sebi, a pokoja psovka mi i glasno izleti. Srića Božja pa sam bio sam, ali sam sebi govorim: “Srpi se Jozane, voziš, nisi sam na cesti, kad dođeš kući, onda neka je Kati Bog na pomoći…”
I stigo u selo, a već se smrkava, kontam kako će se još nekome smrknut..
Zasviram, izleti Kata sva zblanuta:”Šta je Jozane moj, da nije kakva nesrića, jadna ti sam…!”
-Nije al će sada bit! Samo reci jesi li večerala da te gladnu ne ubijem?!
-Ajde, Misusovo te bilo, nalet te ne bilo, neka si ti živ i zdrav, meni šta god bude od tvoje ruke-malo dođe ona sebi kad vidi da ja iskoči iz auta, onda upravči prema meni, raširila ruke…I šta bi joj čovik, nu ti vidi! Ništa, zagrlio, prošla huja i mene, a da mi je bila na granici, bi je ubio zadajem ti – sve na svitu!
Prispava sa svojom Katom još tu noć, a sve misleć kako sam mogo ruke okrvavit, a zašto, kad je volim najviše na svitu.
Sutradan tri puta provjerim čija je putovnica, pa moja, jer sam Katinu zafrljacio čim sam ušo u kuću.
Nazva je telefonom iz Njemačke da javim da sam sritno stigo, a ona će ti:”Fala Bogu, neka si stigo, a znala sam ja da ćeš ti još jednu noć provest s menom, priznaj da se nisi bio pošteno pozdravio!” i natrže se smijat, pa sve nešto mislim…
www.tomislavnews.com/ Gastarbajter Jozan/F./Foto ilustracija
