Ako se želiš riješiti dosadnog prijatelja, čije ti društvo nikako i nikada ne odgovara, moli Boga da od tebe pozajmi novac, podaj mu odmah, ali ne mnogo, koliko možeš prežaliti i nećeš ga više viđati, barem ne često.
Uvjerila sam se u ovaj gornji savjet pa u posljednje vrijeme pozajmim novca samo koliko mogu “alalit”, znajući iz iskustva da mi neće vratit. A sve je više onih kojima treba posuditi novac, a bilo ih je uvijek, jer ljudi su i živjeli uz ono “zajmić-vratić”, ali nekada nije bilo sumnje hoće li ti onaj kojemu si pozajmio novac i vratiti, bio si siguran da hoće.
Međutim, u ovom zadnjem “priokretu” i to se promijenilo. Pozajmiš prijatelju veći iznos novca, a on obeća vratiti što prije mogne, najdulje za mjesec dana ili u gorem slučaju za godinu!I kad prođe to neko vrijeme, ti čekaš, ali ni prijatelja ni novca. Naravno da se stidiš pitati, a i ne viđaš ga, nemaš srca otići mu kući ili nazvat telefonom i priznat da ti je novac potreba, radije ćeš pozajmit i ti od nekog drugog.
A kada slučajno sretneš onoga što ti je dužan, stidiš se, prelazi on na drugu stranu ulice, ti staviš naočale, kao, i ne vidiš ga, nekako te sramota, stidiš se za njega.
I tako, prođu godine, i onda, sasvim slučajno, čuješ priču kako si ti njemu ostao dužan! Poludiš, naravno, ali šutiš, a gadno se ćutiš, povraćaš, tlak ti skoči…
I zakuneš se sam pred sobom da te nitko više neće praviti budalom, ali…
Jedna zgodna prispodoba na ovu temu, koju mi ispriča Sekana.
NE MOGU NE DAT KAD IMAM!
Sa svekrvom sam živjela 30 godina, muž mi bio u Njemačkoj, a ja se zbog svekrve vratila kući s dicom, šta ćeš, mora mu neko mater čuvat, ko da će iz bešike ispast. Ali bila dobra žena, pokoj joj rajnoj duši, pa se ja lako pomirila s tim. U selu kome god zatriba eto ga meni pozajmit maraka, ja niti mogu reći da nemam, ali i meni često prikrajči, pa se snalazim.
Jedne godine iza Uskrsa, otišo onaj moj u Njemačku, u kući ostavio maraka da mi more bit dok on opet ne dođe, da ne šalje po drugom. Čim je on priko vrata, eto ti kuma:
“Kuma, Bogu moj, pomagaj, ti ili iko! Moram kupit traktor, iđe proliće, ne mogu više zvat drugog da mi ore, puno njiva, pa skupo. Imam nešto maraka, još da mi ti zajmiš dvi iljade, pa bi se još negdi snašo i kupio bi ga. Znaš da ću ti vratit, tu sam, neću uteći…!”
Šta ću, dadnem mu, ali kako mi je jezik brži od pameti, pojada se:
“Evo kume, ali nemam u kući još nego dvi iljade, neće mi doteći dok Ante dođe, a ti mi te što prije vrati!”
“A kumu, za miloga Isusa, dice ti tvoje, daj mi još iljadu i po, di ću sada ja još to naći, da ne odam po selu, a vratit ću ti tako mi…”, priklinje kum.
Odo u sobu, a suze ko krupa, malo se smiri, uzo još iljadu i po, dado mu, a srce se cipa. Ode kum sve se nogama udarajući u guzicu, a ja ko osuđenik, stojim prid svekrvom koja sve to gleda i sluša i mislim ma zapotegni tom cipanicom i razbij mi ludu glavu.
“Ne znam moja nevista, moj jadni sin izgubi zdravlje na gipsu, a ti, briga tebe, ko ti god kako si ti, ti njemu evo ti tri. Ja ne znam da te neko upita, a ne mogu prid dicom svašta govorit ti ne bi znala reći ne dam! Ajde reci, pogrdo, šta sad šutiš…!”, viče svekrva i unusi mi se u lice.
“A šta bi, majko, dala bi, ne mogu ne dat kad imam, haha”, natrže se ja smijat u svoj svojoj muci, pa i svekrva i eto prođe nam dan u smiju. Valjda nas Bog tako razgovori u svoj našoj muci.
Zna svekrva da sam ja poštena, ali nekako podatna…Eto, ovo je istina kolik da je Bog jedan.
www.tomislavnews.com/Ljuba Đikić/Foto ilustracija
