Svaki dan je problem domaćicama, stopanjicama, što ručku? Petkom posebno, jer gdje je više čeljadi neki ne jedu mesu, neki poste od svakog mrsa, neki nikako ne poste, jer se drže one “Neće grij u usta, nego iz usta”.
Evo danas je petak, priča baka Janja, a ja odredila puru ručku, pa kad jutros reko, nitko ni da čuje.
“Đava ti puru odnio, od nje čovik samo ogladni, a ko da mi je kamen u željdacu kad je poidem. Mani se ti te priče kako je zdravo jednom u nedilji poist puru, to ti nekome drugom reci, davno je ta priča isplavila, više ni dica ne viruju u nju! Lipo ti meni napravi pitu: sirnicu, zeljanicu, a najbolje bi bilo burek, nemoj slučajno kumpiraču, kakva je pita, ako ne pita više od kumpira. Pita je i dobila ime jer pita i sira, i kajmaka, i jaja, pa tek onda može malo i kumpira, ili zelja, a eto ne moraš burek kad je petak, burek moreš i sutra”, ljuti se Jakiša i ja šta ću nego ove dvi tri pite skuvat. Usput ću vam ispričat šta mi se litos dogodilo s pitama, ne samo litos, tako bude svakog lita, ne znam jesam li vam ispričala, ali vridi i ponovit priču.
SMAZAŠE PITU DOK SAM REKLA POLAKŠE!
Prekidoh jučer pisanje, jer grunu u kuću pet šest momaka, dvojica su mojih unuka, a ovi drugi pitaj dragog Boga gdje su ih pokupili, uglavnom me svi zovu baba, ako ih dobro razumijem, nekako zanose, skupi se toga preko ljeta ni znaš tko su, ni čiji su, ni odakle su…
-Što ima ručku, baba, bakenzi?-tako mene moji zovu, kažu od dragosti.
Ne čekaju odgovor, odmah u pećnicu, puši se iz pite, ostali plješću, vadi onaj moj veliku okruglu tepsiju, stavlja na stol, nije ništa ni podmetnu pod vruću tepsiju, ja prileti da stavim štogod, oni se zaletiše prema meni ne daju blizu pite. Dok im ja objasnim što sam htjela, odnese vrag lak sa stola. Ma nema veze, tješim ja i sebi i njih. Smazaše pitu nisi rekao keks, ja govorim polako, vruća je, ali oni se već oblizuju , hvale je, a onaj jedan moj pita ima li još pite, ovo im nije ni oblizak, zna on da ja uvijek ispečem najmanje dvije tepsije, ali uvijek jednu sakrijem Jakiši, tko bi njega dočekao bez ručka. Ne možeš njemu zamazat ručak eurokremom ni paštetom.
-Nema, tko bi na ovoj vrućini mogao dvije peći, uzmite još štogod iz hladnjaka!-vičem ja i malo se k’o ljutim, namigujem mu k’o biva neka se strpi dok ovi tuđi odu, ali ne razumije on ni što koje namigivanje znači. Izvali salame i kobasice iz hladnjaka, dočepa se i pršuta što ga držim da mi netko bane od važnih gostiju, navalili momci kao da tri dana ništa nisu jeli.
Popiše veliku Colu, zavališe se na trosjede i dvosjede, uzeše mobitele i nastade muk, kao da nikoga nema u kući, dečki jedva dišu i poruke pišu, a svima im dade moj mlađi unuk Wi-Fi, ali im spor internet, ko kad su se svi natovarili na nj.
A i ja malo ono pobirči po stolu, pa sjedoh za računalo, kad eto ti Jakiše, veseo k’o i inače, ništa novoga, i odmah jurta na me:
“ Šta si zasila, po cili dan na računalu, kako te nije stid ove mladeži, baba, a moj brate na tom nekom fejsu, prije bi oblićala po cilom selu, a sada sve zna, a u kući sidi. Daj se pokreni, skini s toga, daj ručak, daj momcim štogod pojist, popit, e je vam baba! A čiji ste vi toliki, i šta radite u kući, a stotinu turnira u svakom selu, vi se strpali u kuću“, doveza se Jakiša i momaka, oni samo tipkaju i odmahuju rukom.
Digoh se ja od računala, izvadi onu pitu što sam bila sakrila od mlađarije, Jakiši se brci zasmijaše, sjede, zove momke da mu se pridruže, poče falit moju pitu, pa ono pjanski: „Ma niko ko moja Janja ne zna pitu napravit, kad vidim kako je žene u selu zgovnaju, ma ne bi se okusio da tri dana nisam ništa u usta stavio, dođi ženo da te poljubim…“, brblja Jakiša, jezik mu zapinje dečki se smiju, nisu gladni, ne vole pitu…
Zaustavi se neko auto pred kućom, povirih kroz prozor, a koliko je, tako još nisam vidila…
Upade mlada Jozina i samo što se upita, poče kukat kako je umorna, cijeli dan putuju iz Njemačke, kaže kako je grišila na granici, dva sata čekali, a vrućina, nema joj, smije se, oprosta bliže Pape u Rimu.
„Odma ću se u vas istuširati da dođem sebi, ne mogu čekati da se u mene bojler ugrije, eno Mića istovara stvari pa dok on malo kuću prozrači, počisti, stavi ti kavu dok se ja istuširam, Jakiša ostavi malo pite, ogladnila sam, baš će mi dobro doći, sad sam na odmoru i stigla svojoj kući…“, priča li priča susjeda i već se pomalo skida, dečki se smiju, a Jakiša, k’o spika:
„Roga mi mlada nisi ti još stigla svojoj kući, nego mojoj i ne svlači se u kujini, ne smeta meni, nego su ova dica ovdje…“, smije se moj stari, dečki i dalje tipkaju, smijuckaju se, a mlada uskače u kupatilo, ma kažem vam, moja kuća je u kolovozu kolodvor bez reda vožnje.
A sutra moramo u svatove, pete od dvadesetpeterih koliko ih moramo odradit u kolovozu, dabogda ga ne bilo, kad je…!
I prije Janja skuva dvi tri pite nego završi s pričom!
www.tomislavnews.com/ Ljuba Đikić/Foto: J. Smiljanić/sarajlijske pite
