Već od Svisvetih, čim zapuše prva bura, na gornji kraj Duvna, a prvo u Šujici, počinjalo je klanje krmadi, svinjokolja ili po novom kolinje. Trajalo je to do iza Sv. Kate, a u R. Polju i na Buškom Jezeru i do iza Sv. Nikole, 06. prosinca. Svi seoski poslovi su završili: pojate su pune sina i slame, žito je u ombarovim, kumpiri u trapu, kupus se kiseli, drva su namirena … Još poklat krmad i osušit meso, istrat vino i može se mirno i u blagostanju božićati.
Govorimo o 70-tim godinama, kad popušta neimaština, već je puno ljudi u pečalbi i dolaze kući, s punim kuverim, nediljak dana prid Božić. U pismima, kroz godinu pisali bi obitelji:
“Nemojte se patit i ne patite dicu…”
I klalo se tada dosta. Većinom dva dobra gudina, često i starija krava ili uzgojeno june, par starijih ovaca, a nerijetko i ovan.
Hvalili su se neki da su osušili tonu mesa. Svejedno, brojne obitelji bi sve potrošili, najviše zimi, ali se moralo planirat i suva ostavit za oranje, pa i za kosidbu. A slanine je moralo doteći do nove.
Te godine snig je rano pao, nedilju dana prije Svete Kate. Jaka bura smela je i utvrdila smetove, izvedrilo je, “srce puca”. Znalo se ko će sutra klat, pa bi ekipa za klanje uvečer dogovorila odakle će krenut. Svak je znao svoju zadaću. Stari momak Iko je bio poštivan kao glavni, njega se slušalo. A imao je pripremljenu grabovu soju za gurnut gudinu u usta, pa se s njim lakše vladalo.
To jutro, drugi dan Svete Kate, krenulo nas je devet. Na četri mista smo povalili sedam gudina, staru kravu i jednog junčića. Išlo nam je dosta glatko, ostala su još dva kod Joze. Prvi je mirno niz zaleđenu strminu dovučen iz krmčaka na guvno. Povaljen je, “koljač” kleče na gudinovu desnu plećku i zabode bajonetu pod vrat. Šiknu krv, a priko guvna leti Jozina Mesijovka s tavom u ruci:
“Čekajte, pobiže mi krv, kako ću krvavice napravit”.
Velik gudin, grči se i otresa nogama, grglja, ali pustili smo tek kad se umirio i Luca pokupila krv. U istom rasporedu idemo po drugog, manjeg. Uznemiren, nakostrušen kruži, skiči, jedva ga zgrabismo. Na vratima se otrgnu, vrata se zatvoriše i “njih dvojica” ostadoše sami u mračnom krmčaku. Ko zna koga je bilo više stra? On skiči i kruži, a Ante priljubljen uz vrata vrišti:
“Otvori vrata, otvaraj!”
Iko sojom gurnu vrata, otvoriše se, Ante se ko Tomba odgurnu o štok i skliznu niz zaleđeno guvno. Dok je Ante došao sebi gudin je već bio gotov. Samo je Luci bilo čudno, zašto je bilo malo krvi, da nije zato što se pripo.
Gotovo za danas, peremo ruke. Iko nasloni ogložđanu soju na somić i ulazimo u kuću. Običaj je popit kavu i rakiju. Uz piće Jozo i Iko dogovoriše da ćemo izvagat gudine, kantar je spreman. Uto, mali Jozin uleti u kuću, ko bez duše: “Pobiže gudin”.
Po tragovima krvi u snigu našli smo ga 150 metara dalje, i dovukli na liguri za kamen. Zaboravili i kantar i vaganje. Svi se vraćaju radit svoje. Dobrom majstoru tribalo je cili dan za dva gudina. Obrit, opalit glavušu, uši, noge, pa tek izbikarit. Običaj je bio susjedima dat peku, a dici bubrig i mišurak, to je bila rijetka igračka. Još bi did pripelio:
“Kad se probuši donesi ga, napravit ću od njega duvankesu!”.
Prominu se vrime i običaji. Donose se iz Njemačke, pištolji, prave se korita za šurganje, voda se ne grije na šporetu nego u bojleru, dica više ne čekaju mišurak. Počinje tehnološka revolucija. Dvojica pajda odlučiše dodatno zaradit, solidno su znali radit, osnovnu opremu imaju i Opel karavana s prikolicom. Uzeli su godišnji u firmi, čak i posjetnicu napravili, uz intrigantno sročenu poruku “KOLJEMO PO KUĆAMA”.
Del-Mat
Slijedi: Zimske duge noći
www.tomislavnews.com
