Ne bi me čudilo da iz dorha, morha, uskoka, poskoka i kako se već zovu te službe procuri snimka dijaloga sumnjivih tipova:
Rođo rođeni, triba bi te nešto.
Reci rođo šta te muči?
Ma triba bi, pravo da ti kažem, diplomu.
Šta će tebi diploma?
Ma nije za mene, triba bi za malog.
E to je normalno, već san se poboja da si malo pošandrca. A koliko ono mali ima godina?
Triest osam.
E, bome vrime mu je da diplomira. A šta bi on?
Pa za profesora.
Ma di baš profesora, rodijače? Što ne bi menadžment, ekonomija, tako nešto, s njma dobro radimo. Moga bi diplomirat za misec dana.
Ma to san mu i ja govorija, a on zapeo…profesor pa profesor.
Ma razumin te, takva su ti današnja dica. Aj dobro riješit ćemo, al za to triba priko granice.
A dobro, samo da cijena ne bude priko granice.
Ma naćemo nešto na sniženju, kad bude akcija, tako nešto…Stavićemo mu “profesor povijesti”, to je najbolje, razumiš, tu moš pričat šta te volja, nema šanse da neko posumnja…
Ma razumin ja, to san i ja govorija, a on, ni govora.
Pa šta on oće?
Muziku.
Kakvu muziku?
Pa to, kako se reče…profesor glazbe.
Ma čekaj, jel ti mene zajebavaš?
Ma jok! Zapeo sivonja, veli, ili to ili neću diplomirat. Stoka, rođo moj, stoka. Da mu je triest godina manje, izdegenečio bi ga pa nek piva, zasvira bi mu dvi-tri oko ušiju, a ovako, jebiga, jak je rođo, jak…
Rođo moj sad je kasno, zakaza si u odgoju i malo si me iznenadija, tribalo je degenečit na vrime…i šta ćemo sad, takvi slučaj još nisan ima…čuj glazbe…zna li bar pivat?
Ma slon mu prnija u uvo.
Pa zar ne zna da nema sluha?
A rođo, kako će znat da nema sluha, kad nema sluha.
Rođo, rođo, baš me nasekira. Slušaj vako, znam ja čovika koji zna čovika koji bi moga znat čovika koji bi nas moga dovest do čovika da to riješimo. (uzima mobitel, obavlja pet razgovora i na kraju, zavaljen u stolicu, zadovoljno se smješka)
RJEŠENO ROĐO!
Ma rode, zna san, nema tog šta ti ne moš. Sad bi te najrađe poljubija u guzicu da nije ovih mjera i distance. I šta će malom pisat u diplomi?
Profesor, rođo, profesor. PROFESOR ATONALNE GLAZBE!!!
www.tomislavnew.com/ Piše: J. Drmić