NA SVOM GUVNU
“Ovda i drugi prije tebe gaziše.
Biti ćeš zemlja ova!” : govorim sebi u brk.
Koračam poljskim putom ispod sela,
zagledan u staru gradinu.
Uzjahaše vojske ratnika neznanih.
Podigoše kopita ledinu.
Zaoraše težaci njive.
U svakoj privrnutoj brazdi
okriću mi pogled od tuđine.
Bleje janjci u planini.
Riču goveda na klancu.
Kosci rascvitale trave slažu u otkose.
Konji ržu pod kandžijom u vršaju.
Žene zgrću zrnja žita u pregršća.
Oko stožine život se vrti i vrše.
To je zemlja moja.
A kud da iđem?!
I sam klas,
što ga vitar povija, jesam.
Nigdi drugo,
ni Did nije,
ni Ćaća nije,
nemoj ni Ti,
nemoj biti ničija,
zemlja budi ova
do dolaska Gospodinova.
On te posija tu.
Tu su niko.
Tu si sviko.
Njen rod si.
Ne zadivaj Sina u tuđinu.
Ovdje bijah.
Ovdje jesam.
Ovdje kosca smrti mav me čeka.
Pod ovim suncem je moja žetva.
Na mom polju.
Na mom guvnu.
U mom Duvnu.
Autor: Ante Miškić Vabec
www.tomislavnews.com