Odijelo ne čini čovjeka. Habit ne čini fratra. Franjevaštvo ne može biti zarobljeno odjećom ili arhitekturom. Franjevaštvo je tamo gdje se ono iskreno živi.
Veliki pozdrav iz Zuricha. Ja sam sada na službi ovdje u našoj misiji. Kad sam polazio sa Širokog Brijega za Zurich napisao sam ovaj tekst kao oproštaj od Frame Široki Brijeg
USNUO SAM NOĆAS FRANJEVAČKI SAN
Usnuo sam noćas jedan franjevački san. U snu sam sreo Njega… Našeg Franju… Sasvim slučajno… U jednoj sporednoj, uskoj ulici, koja se lagano spušta niz strminu. On ide odozdol a ja se spuštam lagano prema njemu. Nisam ga odmah skužio. Nije se puno ni razlikovao od prolaznika. Bi mi malo neugodno jer ga ne prepoznah. I sada kad bih vam trebao opisati njegovo lice ne znam što bih vam rekao. Jednostavno ne znam kako izgleda. Ne mogu ga ni sad u mašti zamisliti. I to mi se uvijek događa kad pokušavam zamisliti osobu koju jako volim. Ne vidim lice, ali osjećam da je tu sve što trebam. Mašta je valjda previše skučena da bi predstavila sve ono što srce vidi.
Bio je u habitu. Grub mu je materijal. I pasić mu je jadniji od mojega. Ali nisam ga po tome prepoznao. Prepoznao sam ga po iskrenoj skromnosti, poniznosti, mirnoći i onoj ljubavi koju rijetko osjetiš i zbog koje se osjećaš tako ugodno. I zbilja sam se osjećao ugodno iako bi mi trebalo biti, zbog mnogo toga, jako neugodno. Noge mu mokre jer je opet po nekim livadama „zulao“. Po očima mu se vidi da je nedavno i plakao. Meni se smiješi, a pticu gleda.
„Kako nam ide brate?“ – pita me on.
„Nikako…“ – rekoh. „I sam znaš što ti se s redom dogodi još za tvog života, dok smo te u tijelu susretali, a ne samo u snovima. I prekratak je ovaj san da bismo na tu temu pričali.“
A on se na te moje riječi skameni, zapravo ukipi… I preda mnom stajaše onaj naš kip, ispred crkve, dobro poznati… S ogromnim rukama… Ali, još uvijek mi je govorio:“Nemoj tako brate mali… Pogledaj moje ruke… Franjevaštvo živi…“ I kroz prste mu potekoše male fotografije mojih framaša. Baš one koje su stavili pred oltar na dan svojih primanja i obećanja.
I u snu ih gledam sve. Teku između Franjinih prstiju. Radosniji nego ikad.
I svi su tu. Anđela, jedna i druga, i treća i četvrta… teku i Ivone… Mrr… Kristina i Marijana… i opet Anđela… Maša… Boka… Stipe… Marko… Šefa… Naletka… Marušići… Ana… Jelena… Mabke… Pavki… Ivana… Luca… I Srećko je na vrijeme došao… Antonija… Tomo… I Čovićka se smije… Grgo… Jozo… Gogsa… Petra… Andrea… Klara… Anja… Maja… I druga Petra pjeva… Magdalena… Damjana… Mario… I Zova i Ćeša… Ivan… Matea… Marijana… I Šaro… I svi su tu… Iz Franjinih ruku teku i daju život Brijegu. I narod se skupi odnekud. I nije mi jasno, u mome snu, je li to već devetnica počela. Framašice mole na dvorištu obilazeći oko Gospina kipa. Odzvanja od nekud Jozin Kyrie. I on se probija u habitu kroz narod prema oltaru. I Antonio je tu. Prošli su Ivan, Marin i Zvone. Za njima idu Renato i Luka. I neki novi u smeđim habitima idu za njima… I djevojke… Jasno im vidim lica. Ali im imena ne izgovaram – jer je to moj san. I ne stižu svi kroz gužvu do oltara i to ih ne priječi da ostanu Franjini zauvijek…
Zvonjava zvona mi prekinu taj prizor i ja podigoh glavu. Pogled mi traži zvonik s kojega zvuk dopire. Mnoštvo šiljatih zvonika, a pogled mi traži bar jedan s ravnim krovom. Tek tada mi postade jasno da sam već u Zurichu i da je jedan san završio. Već je zora i idem sanjati neki novi san…
Ludi sanjar…
Jesam…
I sve zlo bilo u tome…
Pozdrav ti. I nemoj se bojati sanjati svoje snove.
Možda se sretnemo u nekom novom snu…
Mir i dobro!
PIŠE: Fra Vine Ledušić/www.tomislavnews.com
