Sunce prigelo dobrano zapadu, a duvanjske žene još side za kavom i pričaju zgode i nezgode, smiju se, upadaju jedna drugoj u rič…
-Žene moje, sada sam ja na redu. Ja sam vas slušala, a sad čujte što se meni prije nekoliko godina dogodilo. Sitićete se vi toga, ali to je meni najsmišniji događaj u životu, a ne smim da me Ivan čuje, on to ne da ni spominjat. Kad je toga lita moj Ivan stigo iz Njemačke, a s njim uvik dođe i vrućina, ja ga zapopostaila da ćemo proslavit 15 godina braka, svak nešto slavi, a mi ništa. Ja sam tila da me vodi u inozemstvo, svak pričo o toj Hajdučkoj republici Mijata Tomića, pa ja navalila da tamo slavimo. To vam je između Vrana i Čvrsnice, na Blidinju. I odveo me, tido počem reć otputovali smo tamo novim mercedesom. Lipo brate, nema šta. Čestitali nam i častili nas svi ministri Hajdučke republike, a posebno onaj ministar od propuva na ovoj lipoti. Kad smo se dobro naili i napili, zađošmo u modre šume Modruše. Nigdi nikoga, milina jedna. Podivljali. Na vrime zaboravili, a petero diece nas čekalo kod kuće. Daleko. Svunoćalo se, nebo zvjezdano. Romantika, a dica sama. Mora se ići. Ali- mercedes ni smista! Neko nam ukrao benzin. Mokri tragovi , a nigdi žive duše u planini. Ajme meni kako ću kući, dici…
Bog dao snalažljiva mog Ivana. Ode kod šumara i brzo se vrati.
„Anđe, sad će nas šumar odvesti kući, a ti šuti što ti god bude radio, ako misliš noćit s dicom!“, priprijeti meni Ivana, a ja samo mislim Bože moj šta će mi bit od dice, a jesam poludila…
Umalo, eto ti šumara, ljudina ko od briga odvaljen. Otvori svoje auto, ja da ću sist nazad, kako i dolikuje poštenu žensku, kad…
„Gospođo, vi naprijed, a Ivanetina nazad“,zapovidi šumar. Ivan mu odobrava. Sido ja naprid i samo što krenušmo, šumarova ruka na mom golom kolinu. Jednom rukom vozi, drugu povlači iznad mog kolina. Diže laganu litnu haljinu. Priznojavam se, okrećem se Ivanu.
„Majstore , polako, kad mene izbacite pred kućom, eto ti, eto mlada, ona je iz drugoga sela, a onaj njezin neka krči na baušteli“ jari šumara Ivan, namigiva, oči mu vrag odnio. Ode ruka daleko, odnio vrag šalu. Vrišćim ja, šumara to pali, a nije ni Ivanu svejedno. Stigošmo znojni prid našu kuću.
Auto stade. Istrčaše naša dica. Otvaraju vrata auta. Vješaju se meni oko vrata.
„Evo naše mame, evo našeg ćaće, šta ste nam donili!!!
Gotovo nas izvukoše iz auta. Gleda šumar, znoj ga obliva. Pogleda u Ivana, gadno opsova, pritisnu gaščinu, diže se prašina, istrčaše susjedi…,eto žene moje, šta je onog lita i one večeri po selu prašilo-završi svoju priču Anđa, a žene udru u smij, ko vala drago im da je netko i pošćetnog šumara nasamario.
-Ja mislim da je bolja ovo što ću vam je sada ispričat iz našeg sela, a istina je, neću se klet, tačno je bilo vako, ko kad se ispovidam. Vi starije sitiće te se našega Stipe, sada pokojnog, pokoj mu duši. Za njega je svak govorio da je prava poštenjačina, obiteljski čovik. Nije išo u gostionicu, nije beštimo, redovit na svetoj misi. Svi su muški bili prikorni s njim. Budi ko Stipe, ugledaj se na Stipu, govorile su žene muževima. Samo je Mara uvik govorila protiv njega, te ko žensko je, uvik u kući, umisto s mojim Jurom u gostionici, on kavu pije smenom u kući, je mi kum, ali dodije…
Prošle godine. Obolio Stipe, došle vile očima! Oblaze ga susjedi, rodbina, pretelji. Ni s kime ne priča, nikoga ne prepoznaje, ni vlastiti ženu, ni djecu. Pokrije se po glavi i nešto sam sa sobom priča. Kad ko dođe, žena ga otkrije, on zabili očima i ni a , ni be.
„Dođi kuma Mare, ako tebe ne prepozna, gotovo je s njim, ajme ti ga se meni, uh… Ajde kuma, Bogu moj, s tobom je uvik kavu pijo, o tvom poštenju uvik govorijo- nagovori Stipina žena Maru da dođe vidit bolesnog kuma. Oko njega se već skupilo svita…
Otkri ga Mara, pogleda , a svi naćulili uši.
„Kume Stipe, kako si, znaš li koja sam ja“, tiho mu govori Mara.
„Ti si Mare, ljubavi moja, kako te neću poznat, povalio sam te sto puta, evo da se i sada ovde kod mene zavališ…“, razgovijetno prozbori Stipe, a svi zanimiše .
„Pokrijte ga, bunca, neće jadnik dugo…“, promuca Mara i biž kroz vrata. Pričali su kako su mu to bile zadnje riči i posljednje prepoznavanje- ispriča i Anka svoju priču, a žene se zgledaše i zagonetno osmjehnuše.
Naravno, nastavlja se…!
www.tomislavnews.com
