I dok duvanjske žene sjede tako na kavi, pričaju, smiju se, cirlikaju…upade, bez kucanje, ko u svoju kuću, Frano Bedrušin. I odmah se umiša sa svojom pričom.
-Sad ću vam i ja ispričat jednu zgodu, samo nemojte, ko Boga vas molim, da ovo što ću vam kazat dođe do kume Katice, ko bi od nje osto. Znate vi svi Katicu, đavli je ne odnili nako malu. Znate da je uvik u pokretu, uvik joj se žuri, uvik trči nekud. Što ona naumi radit, niko je ne more odgovorit . Prije neki dan vidim je trči s njive i viče kako od kiše ne more zalit kupus! A viruje samo svojim nogama. Sritnem je trči u grad. Zaustavim auto i molim je da sidne , da je povezem.
„Fala ti kume, ko kad ima komu i zašto, ali nemam kada sidit, žurim u grad“!
Ovoga lita bila je kod sina u Njemačkoj i na jedvite jade pristade da s menom putuje kući. Miško i ja naprid, a kuma pozadi, među torbama. Kuma mala ,a torbe velike. S pričom nije prikidala, te vidite ovo, vidite ono, te sporo vozite, kad ću doć starom, zaželio me se, svaki dan zove, ajde kući, ajde kući, šta radiš gori…
Svunoćalo se kad smo prišli granicu. Miško i ja stali prid jednim restoranom popit kavu, kuma neće da izađe, nema kada, žuri joj se. Ostavili je mi u autu, a vratili se za pola sata. Nastavili vožnju. Kuma se ne čuje, mislimo zaspala. Reko Mišku da je probudi, da se malo smijemo njezinim pričama. Miško pretura po zadnjim sjedištima, privrće torbe, psuje, galami, nema kume.
„Nije kuma dugme, ima li je ili nema? Nema! Ko će kumu na oči, sramota, izgubili ženu…Vraćaj se traži kumu“!
Vraćamo se, a kuma trči uz autoput, ko mala maratonka. Vozači trube, ali kuma skinula šudar i trči, ne osvrće se. Zaustavimo auto kod nje, psujemo, a ona odmahuje rukom. “Vozite vi, nemam kad ja vas čekat, prije ću vako” Jedva smo je ujtili i uvukli u auto.
„Kume , dovezli smo ti Katicu, riži pršut!“, budimo kuma u ponoć.
„Đavlu ona , a neće biti lipo ni vami, kud je požurila, baš mi bilo lipo brez nje.
Da ste je turnuli digod u rivinu, izrizo bi vam pršut, ovako, ajte, laku vam noć“.
——————-
Smiju se žene Franinoj priči, dok će ti ona Luca, što se uvik pravi pametna, ona ko načitana, stalno nešto piše, švrlja, kupuje novine, gleda vijesti i uvik nekako priča o politici, pa uduši.
„Mogla bi i ja sad nešto ispričat, nije smišno, ali mene je koštalo, mogla sam postat velika književnica…“
„ Ajde, Luce, ti uvik nešto mudruješ, dosta nam je politike i knjiga, a dosta nam je i pisaca, pa puno ih je misto, svi nešto pišu na onim mobitelim i internetovim, svi postali pisci, a niko ni skim ne priča. Nemoj nas tom politikom, ajmo malo o sapunicom, o onome Puklo je di je puklo i Vatre livanjske, ajmo malo o Livnjacim, haha. Ti Luce kad pričaš sve nekako po gradski, ko da si fakultet završila, pa te ne razumimo“, ne dade Luci doć do riči Ruška.
-Ja vam moram ovo ispričat, pa vi vjerovale, ne vjerovale, ali , na moju jedinu dušu, ovako je to bilo.Dobro ti kažeš Ruška da danas svi nešto pišu, lako je danas pisat pjesme, priče, romane…Imaju računala, pa sve mogu i snimiti, sakriti. Da je tako bilo kad sam ja počela pisati, ma ni Zagorka mi ne bi bila ravna, stotine bih romana napisala. Ali kad ti prvi roman netko uništi, kao meni moja majka, pokoj joj dobroj duši, onda ti književnu karijeru sasiječe u korijenu i kasnije nikako prolistat.
Još u ono vrijeme , prije 30 godina , iz Amerike sam dobila debelu bilježnicu, tvrdih korica, što je za mene bilo zlata vrijedno. I što bih drugo, nego počela u nju pisat svoj prvi ljubavni roman. Ne izmišljajući ništa, danima i noćima zapisivala sam slast prve ljubavi i sve što ide uz to. Tristo neponovljivih stranica rukopisa, svaka stranica drugom bojom ispisana, suzama ili srećom natopljena. Krila sam svoj rukopis kao zmija noge, na tavanu među malobrojnim knjigama koje je moj otac uzimao samo za zimskih sijela i zapovijedao mi da iz njih čitam junačke narodne pjesme. Glasno, da svi čuju, a bilo ih je.
I što se događa. Dok je moj roman na tavanu čekao da se izdavači počupaju za njega, ja sam čuvala ovce. Po cijeli dan. I tako, jedne večeri dok sam ih dogonila kući seoskim putom, oko mene je vjetar raznosio ispisane listove. Uhvatim jedan, pogledam i gorko zaplačem. Derala sam se dok me grlo služilo, a suze padale kao krupa. Okupilo se selo, dotrčala majka, što je, što je, da malu nije zmija ujela. Valjala sam se po prašnjavom putu, sve tjerala od sebe. Dugo je trebalo dok sam se smirila i ljutito majku upitala:» Tko je iskidao moju bilježnicu»!!!???.
„Dite moje, zar za to plačeš! Vrag ti ono odnio. Pa ja sam je dala dici da se igraju, sva je bila ispisana. Ni jednog čistog lista nije bilo u njoj- čudila se moja draga, nepismena majka. A svoj prvi drugi roman nikada nisam napisala, eto zato. Zato sam i školu napustila, a vidiš, danas kad imaju računala, možda bi sad mogla napisat pet šest romana, šta vi žene mislite?“, ozbiljno će Luca, dok joj se kone podsmijavaju i, naravno, ne vjeruju.
Tko bi Luci i vjerovao kad uvijek nešto izmišlja, a sve, ko falan, pročitala u novinama i na internetu, đava joj internet odnijo, ne zna ga ni upalit, kamo li čitat na njemu.
www.tomislavnews.com
