NEDOSTAJANJE
Opet kiši. Nebo tmurom namočeno.
Obješeno visi pokvašeno granje.
Provučen kroz orošene misli,
ko ptiče majci pod krilo,
zavlačim se u tvoje nedostajanje.
Puštam reprizu svoje samoće.
Samo u pjesmi još si živa.
Jesen teška iz daljine pomalja se.
Pusto polje magla okiva.
Mutnom vodom plutaju nejasna obličja.
Ptice u jatima nestaju u tmuši.
Zemlja navlači još jedno od lica.
Jesen krošnje hladnim dahom ruši.
Skvrčen čekam zimu da progna jesen.
Da ti na kapu baci bijelo runo, janje.
U oblaku uzdaha hladnim jutrima
iz mene kipi tvoje nedostajanje.
Ante Miškić Vabec
www.tomislavnews.com
