KAD SE OTAC NA PUT SPREMAO
Moj otac kad se spremao na put
Bez sata uvijek bi ustao
Ne bi kasnio ni minut
Majka po svu noć ne bi spavala
Stalno bi nešto spremala
Sklanjala perkala
Mi bi zarana išli spavati
Ujutro popegla košulju, kragnu izvrće
Prevrće. popravlja zadnje mu dugme zakopča
S kaputa sitne dlačice otresa briše
Izmakne se i u njega ko u Boga gleda
Šešir mu donosi, nutarnji džep izvrće
Provjerava da nije češalj i rubac ne daj Bože zaboravila
Eto te ko i momak viče
On se uspravi da viši izgleda
Glavu unazad zabaci – ko kip stoji
I dugo se pred ogledalom ogleda
Mi smo cipele glancali, sjajili
(Majka bi zapovidila
Da se mora moći od njih
Ko od špiglo ogledati)
I stalno nam ponavljala
Čuvajte ćaću, ako se njemu
Išta dogodi, od nas što će biti
Na vratima se u oba obraza poljubiše
Nježno a službeno
Oči joj na njem ostaše
Maše mu, viče, prikrsti se, javi se
Po njeg dođe auto
Svirnu i odlaze
Mi ko mačići poredani
Na prste se uspravljamo
Gledajući kako auto zamiče.
Ilija Smiljanić (Iz zbirke “Zamka vremena”, Tomislavgrad, 2018.)
www.tomislavnews.com
