TG Kultura/ZabavaU pohode prošlosti

MILJENKA KOŠTRO: Dva pisma, dvi Mare i dva Ivana

1.74KPregleda

DVA PISMA, DVI MARE I DVA IVANA

Ima već desetak godina kako naliđo isprid njezine kamene kuće, pa kad me uglejala mane mi rukom da svrnem, unda me zasu lipim ričima, jami za ruku i povede u kuću. A ja, tila-netila nisam mogla ne svratit. Na stolu, moj brte, topli ušćipci i bili se vriški sir. Ponudi me, a ja odma jamin dva u ruku, zeru sira i zaposlin ovo zubi. Ma, ukusni ušćipci, a i sir. Jamila bi još, al me bi stid. Sidosmo na stari kauč, a baba Mara me pogleja drito u oči i reče mi kako san ista pokojna mi tetka. Ajde, dobro, kad ona tako kaže vajda i jesam, pomislim. Poče mi pripovidat nešto što se dogodilo još davni sedandeseti, minulog stolića. Zaronim u more znatiželje, a mršava starica u dubinu sićanja. Vako je to bilo.
Njezin čovik, i čovik još jedne Mare iz komšiluka joj imali su isto prezime, a ime Ivan. Nekako su bili isti godina, a i dalji rodijaci, po ćaćan, u četvrto kolino. A one, njiove žene, rodom su iz susidni sela. Ta, ko ti je tada ženu dovodijo iz daleka. Moj brte, kako se u nas slabo zarađivalo, nji oba odu radit u Nimačku, a vamo im ostanu, one, žene, i dica. Ta nije ti tada bilo televona i ovi kutija ko danas pa samo ukljucaš u nju i ona ti sve kaže, kokad je, stro mila, pametnija od isana. Nego se pisala pisma i slala poštom. Nekad su putovala i po petnest dana, a štaš, naoružaj se strpljenjem i čekaj.
Oba Ivana i druga Mara već tada, kad mi je o ovomu pripovidala, bili su pokojni, pokoj jim duši. Ova, kaza’ću tako, moja Mara, ijako jima godina, još je bila uspravna i skros bistra u glavi. Dugo godina je prijateljevala s mojom pokojnom tetkom pa me je, eto, znala otprija.
Unda poče mi pripovidat kako su oba Ivana, iz bilog svita, pisala ta sritna pisma, njima, svojim Marama. Tako, jednom, nikako uz kasnu jesen, pisma su skupa stigla u seocku poštu. Poštar ji jami, dođe u njiovo selo, pa do njiovi kuća i jedno da jednoj, a drugo drugoj Mari. A u selu tada nije bilo kućni brojeva, a o ulicama da ne besidimo, nema ji ni danas. Ova moja Mara taman je zavaćala vodu iz čatrnje kad joj dadne to pismo. Nego, nji obojica su imali sličan rukopis, pisali su nako, malo ukrivo, ukoso i ne baš lipo. Poštar bržebolje podili pisma i ode za svojin poslon, a one, sritnice, kako su ji čekale k’o ozeba sunce, svaka trka u svoju kuću i od miline se odma rastapala. Od sriće odma bi jin se brci zasmijali. Mara na stol ostavi kovu s vodom, napregne oči, bržebolje ispara bilu kuvertu, izvadi bili papir i počne od vrva čitati pismo.
– Draga moja Mare, evo ti se javljan ovin pismon. Dobro san i zdravo što od srca želim tebi, dici, ćaći i materi. Ovde ti, moja Mare ima osvaklen ljudi, crni, bili, žuti… S rođon živin u baraki i mogu ti kazat lipo se slažemo. A šta ću, ta nema ti vamo vele našega svita. Niki dan sam srijo onog tvog rodijaka Matu. Baš mi drago bilo, a i njemu. Vele radin, jerbo vamo manjka radnika, a posla kolko oš. Vala Bogu i zaradim, pa šćedim. Ništa se ti ne sikiraj, samo Bože zdravlja, biće para ko pržine. Svaki dan mislin na vas…
– Ujmisusovo! Šta je njemu? Ko da mu je Nimačka pamet pomutila. Pozdravlja ćaću i mater, a umrli prija…, baba ima tri, a ćako ima pet godina. Oslobodi Bože.
Čudila se ona. Zadrću joj ruke, ali je nastavila dalje čitati, bolje kazat slovkati:
– … Drago mi je da si prodala tele pa moreš dici kupit obuću i odiću za školu. I je ti dosta držat dvi krave kad ćaća više nije zdrav i nema ko kosit ledine…
– Gospe moja, šta je njemu? Kakvo tele? Kakav ćaća? Tele san prodala ima po godine. Ćaća mu pod zemljom. Nek mu duša počiva u miru. Kakve knjige dici kad samo Kata iđe u školu. Ovi dvoje još nisu ni pošli. Majko mila, jadna ti sam. On je tamo poludijo, ma prolupa skros naskros. Ko zna, možda mu je neko da ništo što mu je udarilo na možđane, ili je, bidan, od samoće počejo pit kakvu njiovu rakijetinu. Od ove naše lozovače more se opit, ali, za miloga Boga, barem se ne mere pomanitat.
Reda baba Mara sićanja i pripovida, a ja slušan. Dok je čitala to pismo od muke znoj joj je curijo niz čelo. Modru kecelju na crvene cvitiće skinila je sa sebe da se manje znoji. Počela se, ko benasta vrtit po kući ne znajuć ni di će, ni šta će. Srića, dica joj ne biše u kući nego su otrali janjce i ovce na livadu. Unda, taka zbunjena potraži od pokojne svekrve naoćale i nađe ji u ladici, pa ji natakne na oči u stravu da joj se, ne daj Bože, vid nije pomutijo pa joj se pričinjaju ove riči. Kako ji je metnila počne joj se mantat i slova joj se pomutiše pa nije mogla ništa pročitat. Skine ji i čita dalje.
– Posla’ću ti para po Ivanu Vraninu pa kupi novi kredenac, jerbo, on će brzo kući… Ja ću tek uoči badnjice. Kupijo san ti crvenu aljinu da za Božić imaš novu.
– Beno jedan benavi, pa ti si Ivan Vranin. Baš si pomanita. Jadna ti san kud ga pusti tamo. Više ne zna ni čiji je. Kredenac sam prominila lani za Božić. Odstupi đavle od krsta.
Zadubljena u pismo, od muke cila u goloj vodi, promrmljala je Mara, pa se prikrižila, a lice joj se zacrljeni ko kukurik u proliće. Unda se uvati za glavu.
– Ajme meni! Beno jedna benava. Poštar! Belaji ga nosali nakog ćorava!
Dositila se di zec leži. Poštar je zaminijo pismo i njoj donijo pismo od Ivana Perina poslano njegovoj Mari, prostruji njoj kroz glavu, jer joj je ova druga Mara kazivala da će minjat kredenac. Jami ga i brže krene Mari, ženi tog Ivana Perina. Ta, nije ni čudo što se vako nešto dogodilo kad je u selu više imena Ivan, Vrano i Ante, nego svi drugi, a od ženski imena svako drugo je Mara, Iva ili Ana. Nije desetak metara, ugleja Maru kako iđe prema njoj. I ova se sva zajapurila. Iz očiju joj iskre sivaju na sve strane, a u ruci drži otvorenu kuvertu. Ispriča joj kako je otvorila njezino pismo, a poštara pet puta pridade crnom vragu u ruke.
– Tako ti svega, šta ćemo sad? – upita ta Mara, žena Ivana Perina.
– Zaminit pisma, Mare, eto šta ćemo. Eee, tako mi ćoše, neće mi ni poštar više odat pišice, nego će ga šejtan nosat, ljutito zapriti prstom.
Mara, žena Ivana Perina, pruži pismo ovoj drugoj, mojoj Mari, a i ona njoj, i obe se okreniše, te brez ijedne riči svaka brzinom munje ode svojoj kući da što prije pročita svoje pismo.
– Ja, kupijo joj crljenu aljinu. Šta će joj nakoj nešesnoj? Kladila bi se da ju je kupijo na rasprodaji i nije platijo više od dvajest maraka. Škrt je on. Vajda je i moj meni ništo kupijo. Možda i kaput i aljinu? Mara je pomalo zavidno rondžala u sebi.
Otvorila je bilu kuvertu, izvadila pismo i počela čitati. Umisto aljine njoj je njezin Ivan kupijo mikser za kolače uz riči kako je više ne mere glejat kako ji pola sata muti ručnom mutilicom.
– Mare moja, ko će dici pripravit kolača iz prodavnice. Kad ima domaćeg mlika i jaja lašnje je mikserom napravit domaće, a i lipši su.
– Ajme meni, on i ne zna da sam smakla kokoši. Nek ji belaj nosi, samo seru isprid kuće, dica ugaze i unesu u kuću, pa ti Mare ribaj. Lašnje je deset jaja donit iz prodavnice.
Nije joj bilo drago što joj nije kupijo nešto od odiće, ali veselila se mikseru. Kad je pročitala pismo, odane i sama za sebe reče: Mare, Mare…kako si mogla posumnjat u njega, beno jedna benava.
Dan posli našle su se na kavi kod ove, Mare Ivana Perina i crkavale od smija dok su besidile o ovoj zabuni. Zapivale su: Ja kroz selo, a poštar mi maše, evo, donijo san pismo vaše. A kad su nji dva došli iz Nimačke kući, pa sve ovo čuli, nisu mogli virovat, krepavali su od smija. Ipak, ovu moju Maru njezin Ivan je iznenadijo. Iz Nimačke joj je donijo crnu suknju na valde i razveselijo je. Odma ju je probala i zavrtila se prid njim da vidi kako njoj stoji. Unda se jopet nji četvero sastalo kod Ivana Vranina. Nazdravljali su, pivali i šalili se na isti račun. Pogleja me baba Mara i prizna: Popilo se i propivalo. Đava ga sad odnijo, i neka smo. Jednom se živi.
Što je, je, zvali su i poštara, ali jim se nije odazva. Posli ovoga, da jopet ne bi bilo zabune, na slidećim pismima što su ji slali svojim Marama, pisali bi: Šalje Ivan Vranin, ili šalje Ivan Perin, tako da poštar zna koje kojoj pripada.
Ispriča mi baba Mara o svemu ovom i unda se, uz pomoć drvenog šćapa ustade s kauča, ode navisit vodu na šporet pa nam svarit zeru crne kave i uz kavu mi ispričat još koju zgodu i nezgodu iz svoga brimenitog života. A ja, stro mila, naćulila uši i čekam ko da će mi pripovidit najveće državne tajne.
– Mogla bi ti, lipa moja, ovo što ti ispripovidam metnit u te svoje knjige. Ja san svakako sve bliže kraju i ne merem mladost vrnit natrag. – reče mi dok je čekala da provre voda za kavu.
– Mogla bi. – odgovorim cila sritna.
– Nemoj mene nigdi spominjat.
– Ako ti tako oćeš, neću baba Mare, obećam joj.
Kava je bila isprid nas i mamila nas mirisom, a baba Mara se spustila na kauč i nastavila pripovidat. Bila sam naprnđena na sebe što pri ruci nisam imala olovku i papir, ali sam upregnila možđane i uši kako bi što više čula i upamtila. Eto, tako nastade i ova priča ispod koje sam na neki način potpisala i babu Maru. Sve mi se čini kako me gleja ozgar s rajskog balkona i vrti glavom, ali znam da mi ništa neće zamirit.

MILJENKA KOŠTRO

www.tomislavnews.com/Foto ilustracija/Napomena: Tekst je pisan ikavicom i nije lektoriran