Ovo je priča o duvanjskom psu – tornjaku, o njegovoj plemenitosti, hrabrosti , odanosti , privrženosti i ljubavi našeg čovika prema našem ćuki.
Oronuo moj stari Boni, legenda od psa .Godine se nakupile, 12 ljeta na leđima. Žao mi ga gledati kako iz dan u dan sve teže korača, trči, onim svojim specifičnim ponosnim kasom. Pa evo nekih pola godine razmišljam da mu dam injekciju i skratim mu muke, pa mi žao, a žao mi ga i gledat kako se pati .Pustim ga svaku večer i jutro, pa mu šapćem: „Ajde stari, ne daj se“!
Vidim da ne može , pa odlučim sutra ću morati po tu prokletu injekciju. Sutradan mi je opet ,vjerojatno po mojim subjektivnim viđenjima, nekako življi, pa odgađam . Prođe malo vrimena, stari zabasa u kuconju, onako star al’, svejedno. Vrati se u ranama . Ja mu žugam, prigovaram , galamim .Baš k’o žena na čovika. On se samo potaći i gledi u mene k’o da mi oće kazati: „Pa bolan, takav sam, što mogu…“ I tako ima godinu dana .
Jutros me legenda riješila briga i nedoumica .Sinoć sam ga pustio i opet ga nije bilo , ja rek’o rđa stara opet u kuconji . A Stari je jutros stao pred vukove nekih 100 metara poviš kuće, podno Pleće na domak sela Kola .
U 12 godini života još jednom podig’o svoj ponosni rep i što bi rek’o Mišo Kovač -samo srcem vođen krenuo u smrt , kao da smrt nije ništa !Nije znao da se vratit neće , a da je i znao sumnjam da bi se Boni vratio .U borbi s okrutnim zvijerima ostavio je samo svoje kosti i junačko srce unutar rebara(začudo ono je ostalo). Valjda su ga vuci iz poštovanja ostavili. Bilo je najmanje tri četiri vuka – tako znalci procjenjuju .Tako je završila ova, neću reći tužna, nego junačka priča o jednom duvanjskom psu ljepotanu.
E, stari moj Boni, nisi trebao , pa ti si za života uš’o u legendu , nije ti i ovo trebalo . A opet kao da vidim onaj njegov plemeniti prijateljski pogled koji kaže : eto sad više nemaš dvojbi, pa bolan takav sam, šta mogu – samo srcem vođen !
www.tomislavnews.com/ Tekst i foto: Ilija Sliško
