MANJE KARTOFELA, VIŠE FLAJŠA
Dvije babe u crnom, kao dvije vrane, sporim se korakom vuku kroz selo. Svako malo zastanu, primaknu se jedna drugoj i šapuću, a onda odmahuju rukama, u čudu se prekrste i nastave dalje. Zastaše kraj jedne kuće:
“E vidiš ti gazapa čovika! Kad se nađe rđa i nesrća ti mu nemereš ništa! Ruži cilo selo.
Plugovi zaresli u travu, za drljaču se i ne zna di je, ono ajatića uz kuću se gotovo soriti…a nu mu drva….pokrio onom plavom najloninom…ta neće ih unit i složit ko ostali svit!”, reče jedna.
“Jašta! A pokojni mu ćaća bio uredan čovik. Sve po špagi. Pokošeno, okopano, složeno, voćka okrečena…a na kog se on umetnu, đava mu šest odnio!?”, odgovori ova druga.
“A nakog, na materesinu!!”, energično odgovori ova.
“A nemoj tako, i ona je bila uredna žena meščini!”
“Je, je, zato što je morala…nije joj on dao mrdat. Vidi joj braće…sve neuredno ko i ovaj”.
“A eto im…ajmo mi”, reče ova.
Išle su tako još nekih stotinjak metara dok nisu naletjela na susjedu Maru koja je ispred kuće prala gumene čizme.
“Faljen Isus, šta se to radi Mare?”, upita ova govorljivija.
“Uvik faljen! Evo vadili kumpire. Ma zamisli na one dvoje galjice 40 vrića! Sila kumpira! Ne znam šta ću od njizi već dilit po selu ko nema.
Ja i stari slabo to trošimo. On otkad se vratio iz Njemačke uvik viče stara manje ti kartofela a više flajša! Niki dan uzeo čitavo tele od Markanovice. A šta ćeš…ima, a i ne žali!
A kolika no je naša penzija, kolko vi dobijete?”, upita radoznalo Mara.
“Evo vako…naša ti je 538 maraka…i još dobije stari 300 eura iz Njemačke…i 200 iz Austrije…”
I taman kad je Mara zaustila ova doda:
“…i neki 50 eura iz Crne Gore dok je radio na Durmitoru”.
Ova se trznu, naglo okrenu i veli:
“Moram ići, pristavila sam čorbu da ne pokipi”.
Ove nastaviše put dalje. Čim se malo odmakoše upita je ova druga:
“Stvarno imate toliko penzije?”
“Ajde nosi te vrazi oklen nam! To ja samo nju da zaletim. Jesi vidila kako se žicnu i otprndeca u kuću…pa ja! Neš ti nje i njezina flajša, ko nako…ohoo, evo ti!” pa odmjeri rukom.
“Još sam joj mislila reći da rekne starom da on malo manje trinken…ma jopet nisam tila”, i odmah nastavi:
“A jesi vidila što laže! Na dvoje galjice 40 vrića. Je ko iz kante!! Dala bi glavu da nema već 15!”
“A možda ima 20-ak”, odgovori ova
“20-ak uvr glave! I to ako pribroji i one sitne što mogu za sačmeAli nek oni imaju flajša!” , sa smješkom reče ova i nastaviše put dalje
Pa eto, kad smo već kod toga, i ja mislim da su ove brojke oko krumpira pomalo frizirane! Svi to vole malo dodati, uvećati. Ne samo krumpire već i broj tegla ajvara, kiseli paprika, pa onda kilažu gudina što su zaklali…sve je to prenapuhano.
I još jedan savjet za kraj…nikada ne pitajte stariju domaćicu: “Šta radiš i jesi li se umorila?” jer bi vam odgovor mogao biti kao meni:
“Jutros se ustala u 6 i 15 pa pristavila onu svoju crnu kavu. Ja ti tu kavu jutri pijem s limunom…malo nacidim u kavu i to me tek razbistri, a dobro je i za ovu moju nesrtnu migrenu. Onda velim šta ću i sitim se da je stari donio jučer dvi žačice paprika.
Onda ja nji prida se, i lipo sve jednu po jednu izvrtim, lipo očistim, isičem, operem u ladnoj vodi i složim na krpe da se ocide.
Donila onu veliku šerpetinu, sirćet, ulje…pristavila vodu, oprala i posušila galone…kad tamo, nemam bibera u zrnu.
Poleti tražit starog da odleti po biber u trgovinu. Odleti on sritnjak, ali nikad ga.
Ja velim dok se on vrati ja ću skinut ove zavjese i malo i mućnuti…tako je bilo. A voda se crni ko da ih u kući stotine puše a ne samo stari. Iznesem ih na balkon i razgrnem…velim ova će se rida brzo osušiti.
U tome izbi i stari s biberom. Ja pojačam šporet da brže proviruje i onda…”
“Evo moram ići, zvoni mi telefon!”, velim joj ja ne mogavši dočekati da voda baci ključ.
Piše: Jakov Krišto
www.tomislavnews.com