TG Kultura/Zabava

NEDJELJNA PRIČA STIPE PERKOVIĆA(3):“Zbog Švabice sam dobio po nosu”

352Pregleda

Ovdje donosimo priču Livanjskog Faraona u kojoj opisuje jednu od svojih brojnih životnih situacija koje u njegovu sjećanju ni nakon mnogo godina nisu izblijedjele.

Nekako u proljeće 1968. godine, pošto mi je rodila šestero djece (dvoje umrlih a četvero živih), moja druga polovica poče se iznenada hvatati za stomak u predjelu maternice, govoreći: „Stipe boli me, evo tu me boli, ma ne mogu izdržati više, sama ne znam šta ću sa sobom.“ „Pa otiđimo doktoru u Livno pobogu sestro,“ rekoh joj ja. „Ma ne mogu,“ reče ona stidno, „ti znaš kako mi je teško, da neko zaviriva u moju nutrinu.“ „Ma daj Anđe ne budi staromodna“ – brzo rekoh – „kao da već nisi rađala pred doktorima u bolnici!“ – „Znam, jesam, ali to je bilo od nevolje, a sada…“ „Pa sada ti je još veća nevolja“ – rekoh joj – „jer kad si rađala bolovi su kratkotrajni, a sad evo već preko dva mjeseca kako stalno stenješ. Nego spremaj se i ne izmišljaj tu neke gluposti, dok ne bude kasno.“

„Neće tenitko pojesti, jer da si za jela davno bih te ja smazao,“rekoh joj.Ona se malo nasmiješi, a njenu lijepu glavicu obli lagana rumen. Ja počeh navaljivati a ona se stade izmotavati: te kako će, te šta će te ovo te ono, a u međuvremenu meni pade ovakva misao na pamet, te joj je ja rečem: „Znaš šta pile moje; ne izvrdavaj, nego me pažljivo saslušaj, pa poslije donesi odluku.“ – „Ne zasmijavaj me sa svojim ludim prijedlozima; dosta mi je tvoga navidanja, kad mi ne možeš pomoći pusti me na miru,“ obrecnu se ona, hvatajući se za stomak.

„Draga moja,“ rekoh joj, „evo šta ćemo: idemo u Kaštel Sućurac tvojoj sestri Ljubi, ona nam je pričala da ima u Splitu neki dobar ženski doktor, neki sovunjavi starkelja. Ti ćeš se pred njim lagodnije osjećati, a i ja ću manje biti ljubomoran.“ – „Ajde đava te nosi, tebi stalo do tvog ludog ciganluka,“ reče ona uvrijeđeno, „a do mene ti je stalo isto jednako kao i do lanjskog snijega. Ti svoje goniš, a od mene šta bude. Još bi volio da me što prije đavo odnese, pa da moreš vilašiti kao i do sada, što si vilašio!“

Rekavši to moju bolesnu ljepoticu obliše gorke suze. Meni je bi žao. Srce mi se steže te se i moje oči ovlažiše…

I evo nas poslije ove dogodovštine gdje se ljuljuškamo u nekoj krntiji od autobusa makadamskim kolnikom na relaciji Livno – Split, preko Vagnja.Veliki bolovi od trešnje autobusa kao oštre i česte krivene izazivaju u moje dragane neizdržive bolove. Molim Boga da njeni bolovi pređu na mene, iako znam da Bog ne sluša svaku šušu.Ona se uvija od velike muke. Skupila se s glavom na koljenima koje je obgrlila rukama. Moje muke nisu manje od njenih. Pomogao bih joj, a kako?

Ona i ja uspendžali smo se uz neke strme stepenice do trećeg kata te joj rečem: „Uđi kad dođeš na red, a ja ću te sačekati dolje na ulazu. Šta ću ja sam sa ovim ženturačama?!“ Rekavši to sletim na ulicu ispred ulaza te stanem čekati, da se moja lutka, pošto bude gotova, polako spusti do mene pa onda nazad put Livna.

Ali obično ne bude onako kako čovjek snuje, nego kako Bog određuje. Čekaj ja tako, čekaj, kad me neobičan glas trže iz tog magnovenja, govoreći: „Bite šen,… šprehen zi dojč?“ – i u isti tren ispred mene se pojavi sredovječna dama, pomalo izgubljena. Ja rekoh: „Ih šprehe doič aba nur ajn venig.“Poslije ovoga što je moje uvo razumilo i jezik ispetljao ona izvadi bijelu kovertu na kojoj je bila ispisana neka adresa građanina Splita.Niti znam čovjeka, ni ulicu, ni broj. Ali iz učtivosti nisam mogao ne pomoći stranom čovjeku te pristadoh da joj olakšam muke, i ne sluteći da će mi se to obijati o glavu, evo punih 39 godina.

Uz skupocjeni miris parfema od te proklete Njemice, koji me je ošamutio, a i biće zbog toga što ja Šugo Periškin vodam eto neku strankinju, na kojoj se prelijeva neki baršun u duginim bojama, učiniše od mene smiješnu budalu, kojoj će se tuć orasi na glavi dok sam živ, osim ako ne umre prije mene moja ružica, u što sumnjam, jer je ona mlađa od mene punih 5 godina.

Elem, ja s Njemicom od tog ulaza krenem put jugozapada, sto pedeset do dvjesta metara. Ne nađovši traženu adresu, okrenuvši se za sto osamdeset stepeni, pođem nazad. E, ali kad sam prolazio tik ispred doktorova ulaza, tu je čekalo skupljeno moje sunce žarko, držeći se jednom rukom za stomak, a drugom mašući u taktu sa dozivanjem: „Stipe! Stipe! Stipe!“

Ali njezin Stipe očaran Njemicom nit je vidi, nit čuje, nego se stao mirno udaljavati, ne bi li Švabici pronašao traženu adresu.

Ali vrativši se nazad, zatekao sam ovakvu sliku: Anđa je, savivši se u kiflu, stojala pokorno oslanjajući se leđima o zid kuće virkajući lijevo-desno ne bi li me ugledala.Moj iznenadni usklik: „Anđe, šta ti je Anđe?“ Ali Anđa se okamenila, a ja sam isti mah shvatio svoj smiješni i tužni položaj. Uhvati me panika, primih je uz sebe, a ona prikupivši ono malo snage što je još ostalo u njojistrže se ispod moje ruke govoreći, bolje reći sikćući kao zmija: „Ostavi me na miru, eno ti ona kurvetina što si malo prije sa njom bio!“

„Anđe! Anđe!“ – prekidoh je – „Anđe, ta kakva, kakva kurvetina, ono je Njemica, ne zna jezik te sam joj pomogo, i to je sve.“ Ali kakvi; „Kakvo pomaganje?“ – reče ona i briznu u histeričan plač. Kad je se nakon moga diplomatskog truda malo pribrala, ja joj predložih da pođemo u Sućurac njenoj sestri Ljubi.Dok stigosmo, ona se poče tužiti sestri, rekavši joj sve što se dogodilo, ali opet kroz gorke suze. Bi mi je žao, te pokušah da je malo primirim, a sestra Ljuba će: „Odnijo te đavo takvu što nisi odma otišla od njega, oćeš sad da te gurnem u more?“Ljuba iza toga okrenu se meni: „Šta radiš od nje, odnijo te đavo crni bezobrazna, kako te nije stid ljudi i kako se Boga ne bojiš?“ Kad sam dobio po nosu ono što sam zaslužio, vratim se na autobus za Livno, a moja dobra draganaosta nekoliko dana kod sestre zbog spaljivanja ranice na maternici i zbog primanja injekcija.

Vrativši se kući svojim sirotićima, spopade me neka gorka tuga te se poče i stiditi, i kajati te poželih da se što prije vrati drago biće bez kojega bi bilo teško i zamisliti život, mojim sirotićima bez majke,a meni bez moje drage tuge.

Napomena: Prema želji autora, tekst nije lektoriran.

Relax/Tomislavnews