Još je desetak dana do Svih svetih i Dušnog dana. Ususret tim danima, objavit ćemo nekoliko dirljivih i zanimljivih pisama svojim pokojnima…
Već smo objavljivali nekoliko zanimljivih, a istinitih priča, 79-godišnjeg Stipe Perkovića – Livanjskog faraona. Faraon je napisao više od 300 stranica zanimljivih priča iz svoga, najblaže rečeno, neobičnog života i uskoro namjerava objaviti knjigu. Do tada, mi ćemo povremeno objavljivati neke od tih priča. Od danas pa do Dušnog dana (dana mrtvih) objavljivat ćemo Faraonova dirljiva pisma koja piše pokojnoj supruzi i sinu koji je mlad poginuo i prometnoj nesreći. Piše ih svakog 7. dana u mjesecu (7.7. je datum smrti Faraonove supruge Anđe), pod naslovom PISMA PREMA VERTIKALI, a mi ćemo objaviti samo neka.
Draga Anđe,
U ime svega našega potomstva, želio bi ti napisati evo jedno pismo – a oće li ono stići do tebe, to zavisi od nebeskih poštara.
Želio bi te izvijestiti o svemu potanko, za ovo 45 dana što se sve dogodilo, i fizički opipljivog i duševno neviđenog.
E ako pismo ne dođe do tebe – sve što u njemu bude napisano, ja ću složiti u svoje srce, pa uskoro kad dođem do tebe – sve ću ti potanko ispričati; znaš mene.
Evo počeo bi od najobičnijih sitni banalnosti.
Maca koja je tebi stalno zaplićala za noge – drugi dan tvoga odlaska, nestade je…
Jagoda isto poče odbijati i kruv i mekinje i sijeno i nemal da je zasušila: bila je spala na šolju mlika – sad je se malo oporavila. Znači patila je za tobom. Teško smo je povratili na normalu.
S tim ti želim reći; kad je se mace i Jagode tvoj odlazak kosnuo – a kako je onda nami. Bolje je da ti o tom i ne govorim.
Do nedavno nas je bilo petero živih bića, o kojima si ti vodila brigu, da ne ostanemo gladni – a sad sam ostao sam ja u ovolikoj kućetini – koju ću i ja silom prilika ubrzo napustiti.
Možda ćeš se začuditi: kako to da sam osto sam?
A evo kako: maca se izgubi, Seka se udala, svekrva Sekina uzela Jagodu…
Mi smo na muci bili: šta učiniti s Jagodom?
Tvoja želja je bila da poslije tebe pod nož iđe u meso; a to je govorila Katica, Nataša, i Mišo, i tako nam je i dužnost bila da to učinimo – a znam da si ti to želila, stoga da se ona ne bi patila u drugoga.
A Ivica govori da mu je žao dati pod nož, nego kao da je bolji život ikakav nego nikakav; a i da će Seki biti lakše se obiknuti, kad barem neko živo biće ima tamo od nas.
Oprosti: što ti toliko brbljam o Jagodi, ali ja znam da je ona bila dio tebe – da ste vas dvije bile kao nokat i meso, ( šta no se kaže) i znam da si mi pričala kako joj često kazuješ svoje teške jade o Mladenu.
Ja nisam srca i snage imao je uništiti, pa sam je sjedinio kao trojstvo, te sam je uvrstio u familiju, Hanomaga i jorgovana. S tim više što joj izgleda neće tamo biti loše. Ovu odluku podupire i želja Ivičina da se čim prije vrati iz dalmacije( što bi i tebi drago bilo) i da se izmami tele od Jagode, da bi mu to kao sasvim drago bilo, a i zbog uspomene na Jagodu.
A sad drago moje zlato, ne mogu a da ti i dalje ponešto ne rečem o Jagodi. Mislili smo da će uginuti. Odbijala je sve jilo, čak i kruv – a spala je na šolju mlika. Tada sam ja sve učinio da je spasim i uspio sam. Povratio sam je na 15 litara i zbricko sam je, što no ti kažeš, tako da se sjaji kao kuna. I još da… da znaš kako sam je otpratio do Sekine kuće.
Došli oni sa Sekom da je vide – to je bilo oko 10h, a ona kao što malo kad čini: legla uz ona drva, što si ti meni dodavala da pilam. Ja sam došo k njoj suzni očiju – pošto će taj dan uvečer otići.
Sio sam pokraj nje ispred glave, a ona ko da je slutila naslonila glavu na moja kolina, ili bolje rečeno na moje krilo i tako desetak minuta mi je lizala ruke.
Žalosno je to bilo gledati. Uvečer kad smo krenuli ispred kuće, ona je ponovo naslonila svoju glavu na moju livu ruku, a ja sam je desnom zagrlio oko vrata, i tako smo došli do Sekine kuće. Kao što znaš ona je dobila šok od Gekina pasa, pa sad ponovo šok od tvog odlaska, a obično šok, šok liči, tako za veliko čudo prestalo je da joj curi mliko, te sam je muzo tri puta: u 6h jutri, u 2h i u 10h uvečer. Oporavio sam duboki u staroj kući, i ispunio oba duboka, tako da imamo mlika preko pola godine.
Drago i milo moje zlato, ja te ovde ne bi gnjavio o našim emocijama, i o tuzi koju nas je zadesila poslije tvog odlaska. Dovoljno sam to iskazao u uspomenama na tebe, koje još pišem, i koje ću priključiti onoj knjizi s kojom si me ti dovaćala da ću dobiti Nobelovu nagradu.
Znam da si ti bila samozatajna, i da ti ne bi bilo drago za uspomene koje o tebi pišem, ali naša se dica tome raduju, a i neka znadu što smo nas dvoje sve preživjeli za ove 52 godine koliko smo zajedno proživili.
Dalje da ti kažem da često njegujemo i zalivamo cviće, koje si ti tako volila. I najzad, često ti u povećim grupama dolazimo na groblje i osluškujemo tišinu tvoji i tvoga dragog sina – dvora – ne bi li do nas dopro bilo kakav znak o tvojoj i Mladenovoj sreći.
I eto mi svi skupa, preko ovog pisma, toplo te pozdravljamo i želimo da vam Bog da mir i spokoj u Kraljevstvu nebeskom.
Zbogom sine, zbogom Anđe, zbogom ostaj drago moje zlato.
Tvoj Stipe.
Seka se vinčala drugog devetog.
Svitina se veseli, kamere zuje, foto – aparati škljocaju – a meni se grlo steglo. Ne umijem ti opisati što me je sve potresalo taj dan.
Kud god pogledam nekako kroz neku izmaglicu vidim tvoj lik.
Moje oči blude tražeći tebe.
Sijo sam na donja vrata i tražim te po polju i Jezercu, di smo nekad krave čuvali. Stalno mi oči traže ona mista di smo sidili i čavrljali o svemu i svačemu.
Taj dan Sekina vjenčanja – uvečer me odvedu Tihana i Ivica među svatove. Sijo sam na stolicu, i poslije dva minuta ne izdrža bez tebe, nego me vratiše, te legnem u krevet u svoju samoću…
Zbogom dragi moji,
dabogda i ja brzo k vami došo.
Još da ti kažem; iskopo sam sve stare rupe za novu voćku, i još nekoliko novi, s tim da sam namirio broj tvojih godina.
Tako kopajući staru rupu blizu borića, nađem konzervu mesnog nareska,- kojeg se ti nisi mogla zasititi.
Ta konzerva je stara 48 godina, sva izrđala, a etiketa čitljiva.
Znači sadeći šljive mi smo tu doručkovali i ti si je u rupu bacila- i eto kopajući ja sam je našo.
Tu sam sijo i gledajući je gorko se isplako…
Zbogom mili moji…
Bog vam dao kraljevstvo nebesko.
Progone me čudne misli – da što prije dođem k vama…
www.tomislavnews.com/ Piše: STIPE PERKOVIĆ-LIVANJSKI FARAON/ Foto: Spomenik koji je supruzi i sinu izradio Perković
NAPOMENA: Tekst nije lektoriran!
