U ovim hladnim zimskim danima kada je najljepše biti u toplom domu, ne znamo kako vam ubiti dosadu, a najbolje je to uz šale iz našega kraja, pa neka vas zagrije smijeh.
Sastav je bio o tome Kako se u duvanjskom kraju pravi kiselo mlijeko ili jogurt i ja sam sve istinito napiso, ako lažem, dabogda mi baba dala 50 maraka. Evo i nemojte me prikidati:
Evo kako moja baba napravi kisalinu. Jutri mater ode u štalu, pomuze krave i donese mljeko. Onda ga baba procidi u veliki lonac i kuva na šporetu. Kad provrije, ne smje pokipit, onda meni pokupi kajmak, a lonac skine sa šporeta i stavi ga da se oladi, da bude mlako. Onda kad se oladi ona uzme od jučer kisalinu ili mlaćenicu i ulije u to mlako mljeko. Ne treba nego pola litra. Onda ona to promiša velikom drvenom kašikom i prikrsti mljeko uz molitvu kisali se ne misli se budi gusto kono tisto. Tako ostavi lonac na toplo misto i to stoji pola dana.
Onda ga baba otvori za ručak i rekne da je se dobro ukisalilo i da se kisalina more nožom rizat. Onda dođe ćaća i kaže da prne u kisalinu, to je mačja hrana i da se nožom riže pečenica i rekne babi da skine pečenicu s tavana.
Baba se naljuti i kaže mu otkuda svaki dan pečenica ne bi da je u krmku bilo kilometar. Ćaća kaže kako zetovim uvjek ima pečenice, a čim on upita odma nema. Baba kaže da zetovi dođu samo tri puta u misecu, a oni su tuđi, jer se pečenica skida samo kad neko tuđi dođe.
Ćaća rekne da je on isto došo i ode na tavan i skine dobar komad pečenice. Uzme oni nož što je baba mislila rizat kisalinu i još uzme dasku i polako mezi. Ja sidnem kod njega i nas dvojica mezimo ko begovi. Baba puše oko nas i sve naginje onaj lonac s kisalinom, mater se isto uzodala gori doli. Onda ona rekne mome ćaći a svome čoviku da bi i ona malo. Onda baba zakoluta očima na sve, onda ćaća rekne da pečenica nije za ženske spiše, za nji je kisalina i eto ta uzlivača što je baba ispekla.
Onda baba kaže da je dosta pečenice i da ću ja u školi žednit. Ćaća popije pivu, zaozinat neće da gleda u kisalinu, a baba i mater idu uzlivaču i kisalinu.
Tako se u našoj kući pravi kisalina, a ja ne znam di se pravi jorgut. Nije u našoj kući, a nisam vidio da ga iko pravi u selu. To se pravi samo u gradu. Eto to sam napiso i ništa nisam slago, je li tako?
(Iz knjige komedija: “Burek bez mesa”, autorice Ljube Đikić iz Tomislavgrada, a knjigu možete kupiti u svim knjižarama u Tomislavgradu i još ponegdje)
www.tomislavnews.com/Foto ilustracija
