KUĆICA ZA TICE
Rek’o sam ti,
izgradio sam malu kućicu za tice.
Skrio sam ju u krošnji jele ispred kuće.
Gleda u moj dnevni boravak,
taj mali okrugli otvor za vesela stvorenja.
Ti si na to pričala o svojoj ljubavi prema tim krilatim skakutavcima.
Ja volim, kad izađem na ulicu ili kad dođem u park hraniti ptice, podijelim s njima čitavu jabuku ili im dam barem košpice.
Ali ti si tako dobra duša,
od tebe ništa drugo ni ne očekujem.
Danima sam čekao da slete, gladne, znatiželjne, razigrane.
Želio sam da prije zime otkriju moju dobru stranu skrivenu iza oštrih četinarskih iglica.
Sav ushićen sam ti rekao da oko kućice skakuću dvije sjenice.
Počeo sam maštati kako pričam s tim malim šarenim kljunašima.
Kako mi jedu iz ruke
dok iskonska, božanska ljubav u meni zatire svaku i najmanju stanicu zla.
Hvalila si moje odnos prema pticama, prema ljudima, životu.
Ja sam se divio tvojoj snazi, dobroti, praštanju, volji…
Našo sam nekog na kog se mogu ogledati.
Kljucale su naše ptice čas iz tvoje, čas iz moje ruke.
Bili smo u nekom čudnom skladu.
Onda sam jedno jutro začuo kliktanje sokolova, lepet krila u obližnjim krošnjama vrba.
Vidio sam kako malene bježe pred kandžama.
Idućeg dana sve se smirilo.
Od tad ne vidim više ispred svoje kuće malene sjenice.
Ti mi pišeš svoju tešku dijagnozu.
Zima ide.
Ostade visiti moja pusta kućica za tice a iznad nje zlokobni, trijumfalni krik grabljivice.
Ante Miškić Vabec
www.tomislavnews.com
