NARANČA
Jučer je otac pričao o nekim starim običajima. Zastao i rekao: “E da sam ja Blaženka, napisao bih priču o naranči koja je prošla cijelo selo!”
Zatim nam je prepričao kako je jedna te ista naranča poklanjana s ruke na ruku, sve dok na koncu ne bi istrulila.
“E, o tome napiši priču”, inzistirao je.
Razmišljam kako je već bezbroj priča napisano na tu temu i kako ne želim napraviti plagijat. Ali uvijek mogu izmisliti priču. Za razliku od svega ostalog, priče mogu biti izmišljene, a ne biti laž. Pa evo je.
U malom selu bila je jedna snaha iz Dubrovnika. Svake godine u predbožićno vrijeme odlazila je u posjet majci i vraćala se s vrećom naranči. Najbližoj rodbini i prijateljima dala bi po jednu, a ostale bi po malo pojela njena djeca. Brižno bi sakupila korice, pa ih danima natapala u vodi da se odgorče. Nakon toga bi ih upržila u malo šećera, te bi se djeca sladila time još neko vrijeme.
Bližila se Korizma, slastica je odavno nestalo. U njenoj škrinji, skupa s ostalim blagom, ostala je još jedna naranča.
Jednog dana dođe svekrva sva uzrujana i reče joj:
“Nevista, moja Ruška jadna bolesna, a jutros i ruku slomila. Eno joj zagipsali, ne može se jadna ni počešljati. Poslat ću joj po našoj maloj jabuka, a ti ako imaš išta u toj škrinji, vadi ako Boga znaš! Sirota je i sama, ko će joj dat’!”
Snaha otvori škrinju i izvadi zadnju naranču. Nju je sačuvala samo da ju može potajice pomirisati kada se zaželi svoje majke i rodnog kraja.
“Evo baba, zadnja za tvoju Rušku.”
Baba dozove unučicu, dade joj jabuke i naranču i pošalje Ruški.
Unučica je išla sitnim korakom, povirujući svako malo u svežanj. Povremeno bi zastala i pomirisala naranču.
Prolazeći pokraj groblja, djevojčica pomisli :” Idem samo kratko svratiti i pozdraviti dida.”
Uđe u groblje, sjede na djedov grob i reče:
“Dide, šta ti misliš, kako će Ruška oguliti naranču? Ma ja, i ja mislim da ne može. A šta ti misliš je li njoj dosta ovo jabuka što baba šalje? Ma ja, i ja mislim tako, jašta joj je nego dosta!
A dide, ako ja pojedem naranču, nemoj me nikom kazat! Molim te! Izmolit ću ti cilu krunicu za pokoj duše!
Šta kažeš, di ću s koricom? Griota bacit… mogla bi i nju.. U pravu si dide. Baš ti hvala!”
Pojede djevojčica naranču, pozdravi dida te do Ruškine kuće pogricka i koricu.
“Fala ti, Bog te blagoslovio. Pozdravi babu i puno joj se zahvali. A lipa li si, ko jabuka. Od čega tako lipo mirišeš, s čim te ona tvoja mater kupa?!” divila se Ruška, a djevojčica se tajanstveno posmijavala, onako kako se djevojčice smješkaju kada jedva čuvaju tajnu.
Pozdrave se, djevojčica se uputi kući, a Ruška uze onom zdravom rukom jabuku, protrlja je na pregaču i zagrize.
“Srića pa je ne moram guliti!”
Blaženka Šarlija
www.tomislavnews.com
