MOGLI SMO OSTATI DICA
Mogli smo spustiti glave
na jastuk od trave,
“Ispušiti” cilu kutiju “cigara”žvaka
i pogađati oblike smišnih oblaka.
Mogli smo priskakati svitnjake,
mogli smo priskakati i velike riči,
a obrazima rumenim
I očima dičijim sve reći.
Mogli smo se penjati
na vrbe i topole ,
ljuljati se i padati
pa ljubiti bole.
Mogli smo još igrati klikera,
lopte, klisa i keraje…
Moglo je dičije sanjarenje
I duže da traje..
Mogli smo se gledati u oči
nikad ne skrivajući pogled.
Mogli smo pojesti još dikoji
u loptici sladoled…
Mogli smo napraviti još puno
kruna od poljskog cvića.
Mogli smo udisati mirise
naših najlipših prolića.
Mogli smo biti
samo mrvicu”luđi”
pa ukrasti ponekad
I kukuruz tuđi.
Mogli smo stresti
tuđe zerde pa uteći.
Mogli smo na srid polja
pole peći.
Mogli smo “našarati”
još tisuću šćapa i snova
I na jednom drvetu urizati
imenâ naših početna slova.
Mogli smo nositi
Plastične sandale
i srce dva broja veće,
trgati latice
“voli me – ne voli me”
i tako pobrati svo cviće.
Mogli smo pisati zadaće
krijomice iza škole
i još virovati da svi
poput dice pomažu i vole.
Mogli smo još praviti
praćke,lukove i strijele ,
da nam se nisu
godine otele..
Mogli smo nositi ‘lače
na kojima tregeri uvik spadaju,
a kroz džepove šuplje
godina za godinom
ko klikeri propadaju.
Da smo barem nekako znali
i cilom težinom stali
na tu vrimensku kočnicu,
pa u sebi sačuvali
zaigranu i veselu dicu…
ja nikad ne bi’ napisala
ovu dičiju pismicu…
Da smo barem znali ….
Da smo barem znali….
Da smo barem ditinjasti ostali…
A mogli smo…
Autorica: Danijela Dana Perković
www.tomislavnews.com
