Znaš li kako nastaju stihovi? Zamislim da sidim na našoj gradini iznad sela i gledam niz Duvanjsko polje.
Pogled seže do svih sela priko polja, do svih planina i do grada.
Krave mirno pasu, nijedna se, srićom zaobadala nije, pa imam mir.
Ćuko ponegdi laje, tice cvrkuću, poskok mi nije ni na kraj pameti, nalet ga ne bilo.
Ljudi u polju ili u bašči rade, a ja zvuk svačijeg traktora poznam iz daleka i čekam samo jedan zvuk
😉 .Vran planina šapće vitru, a meni šapće nebo vedro i “eto ti pisme ludo jedna”. 
:*
Još ako čujem loptu kako pepa i ekipu kako iđe do škole na košarku, trgla bih se i pošla sa njima, ma jopet sanjarim dalje.
A onda još i ljubav stara stihove stvara, iako pojma nema da sa mnom u mislima razgovara…😉
Ugođaj i sanjarenje ne more mi pokvarit ni pripuna prikolica piće prid pojatom, koju ću za sat vrimena morat uvalit i koja sve namiguje da u nju pogledam, a ja se pravim da je ne vidim(ime joj se zatrlo).Whahaha!.
I sve to gledam sa vr’vrce gradine :))).
Pogledom priskačem i Dešnjavaču i Tomićko groblje, jer u slikama prid mojim očima, svi moji bližnji još su živi i ponešto čeprljaju i rade oko kuće.(Neka ih sada dragi Bog u nebu nagradi).
I tako sada vadim uspomene iz škrinje uspomena, često, puno češće nego pokojna baba Milica svoju ukopnu robu iz sanduka, da joj se prozrači na prozoru.
Valja dušu još češće prozračit na našem suncu i na našem vitru i pustit joj na volju.
I onda, ili ćeš zaplakat ili se nasmijat , ili ćeš i samu sebe izvadit iz te škrinje, pa se sitit tko si i odaklen si, Bogu zahvaliti i nešto od toga pribilužiti.
A najčešće bude i jedno i drugo i treće, i tako ti pisma kreće.
A kako je prošlo vrime moga dnevnika a došlo vrime interneta,pribilužim štogod i ovde. I eto, ne triba ti za stih ništa osim olovke, papira i uspomene..(a dara dade dragi Bog )
🙂
Pogled seže do svih sela priko polja, do svih planina i do grada.
Krave mirno pasu, nijedna se, srićom zaobadala nije, pa imam mir.
Ćuko ponegdi laje, tice cvrkuću, poskok mi nije ni na kraj pameti, nalet ga ne bilo.
Ljudi u polju ili u bašči rade, a ja zvuk svačijeg traktora poznam iz daleka i čekam samo jedan zvuk
😉 .Vran planina šapće vitru, a meni šapće nebo vedro i “eto ti pisme ludo jedna”. :*Još ako čujem loptu kako pepa i ekipu kako iđe do škole na košarku, trgla bih se i pošla sa njima, ma jopet sanjarim dalje.
A onda još i ljubav stara stihove stvara, iako pojma nema da sa mnom u mislima razgovara…
😉 Ugođaj i sanjarenje ne more mi pokvarit ni pripuna prikolica piće prid pojatom, koju ću za sat vrimena morat uvalit i koja sve namiguje da u nju pogledam, a ja se pravim da je ne vidim(ime joj se zatrlo).Whahaha!.
I sve to gledam sa vr’vrce gradine :))).
Pogledom priskačem i Dešnjavaču i Tomićko groblje, jer u slikama prid mojim očima, svi moji bližnji još su živi i ponešto čeprljaju i rade oko kuće.(Neka ih sada dragi Bog u nebu nagradi).
I tako sada vadim uspomene iz škrinje uspomena, često, puno češće nego pokojna baba Milica svoju ukopnu robu iz sanduka, da joj se prozrači na prozoru.
Valja dušu još češće prozračit na našem suncu i na našem vitru i pustit joj na volju.
I onda, ili ćeš zaplakat ili se nasmijat , ili ćeš i samu sebe izvadit iz te škrinje, pa se sitit tko si i odaklen si, Bogu zahvaliti i nešto od toga pribilužiti.
A najčešće bude i jedno i drugo i treće, i tako ti pisma kreće.
A kako je prošlo vrime moga dnevnika a došlo vrime interneta,pribilužim štogod i ovde. I eto, ne triba ti za stih ništa osim olovke, papira i uspomene..(a dara dade dragi Bog )
🙂
