Mnogi su vidjeli, pročitali ili čuli čemu je sve služio, a negdje još i sada služi, stap, drvena duga i uska posuda. Možda mu znate osnovnu namjenu, ali je to višenamjenska posuda sudeći po pismenom uratku malog Perice, učenika četvrtog razreda osnovne škole:
ŠTO JE STAP I ČEMU SLUŽI?
Stap je visoka, uska posuda, napravljena od tankih daščica, koje drže obruči da se ne rasipanu kad baba mete mliko mećajom. Mećaja je dugi deblji šćap na čijem je jednom kraju navrnut drveni krug, ne velik, mora biti uži od stapa da more uć u njega.
Ja nisam tribo ić u muzej da bi ga vidio kad u nas još uvik stoji u jednoj ćoši na ganjku i svak ga vidi odma sdvorni vrata kad ulazi u kuću. Moji prijatelji iz razreda tek su danas u muzeju vidjeli stap i učiteljica je objašnjavala čemu služi, a nije ni pola objasnila. Ona je samo rekla da je nekada služilo, a u ponekom selu i danas služi za pravljenje putera, a mi jedemo kupovni maslac i da je on ko puter. Ni blizu, reko sam ja učiteljici, a ona se zacrvenila i rekla eto kad vi dico sve bolje od mene znate napišite kod kuće sastav:
Čemu služi stap i kako se dobije puter?
Drugi nisu svatili da učiteljica rođena i odrasla u gradu pojma nema o stapu, samo je iz knjige pročitala ili negdje u muzeju vidjela i čula da stap služi za proizvodnju putera, tj. maslaca. A kako se proizvodi ja ću joj sad napisat pa neka zna za ubuduće. Znači ovako! U stap tu usku i sigurno višu od metra drvenu posudu prvo se ulije pun lonac kisaline, one guste ko tisto, pa se ulije i malo mlakušaste vode. Onda se stavi kajmak što ga baba negdi sakriva, a pokupi se i debeli žuti kajmak s jutrošnje varenike. A jednom je baba pokupila kajmak s jutrošnje varenike, a ispod nije bilo ni kapi mljeka. Čudila se baba i gledala u me i u cjevčicu koju sam vrtio u ruci. Odma joj je bilo jasno što sam uradio kad sam doletio iz igre, čeljad ostala bez varenike, a baba rekla da su se mačke u nju uvalile i namignula mi. Baba je zakon, a da me je kazala materi, uh, bilo bi pleskom po strini! Kad ulije u stap kisalinu i kajmak onda uzme mećaju, onaj dugi šćap stavi u stap i mlati li mladi sritnu kisalinu, gori, doli mećajom, dok joj dušu ne istra. A istra dobar bovan putera, ispliva na površinu stapa, žuti se ko sunce, malo ga posoli i stavi u neku čonju pa nam maže po kruvu i je dobar brate, učiteljičin oni maslac mu nije ni blizu, a na puteru se isprži i kajgana , a more i pati ispeći, ako nije šćeta pitu na puteru, kad ima masti, a mašćurine ne mere nestat. A kad više baba mete mliko u selu gradinom odjekuje glazba od mećaja, ko ova moderna tehno.
Kad baba izvadi puter iz stapa u stapu ostane ono rijetko mlijeko koje zovemo mlaćenica i dobra je popit, a kažu da je i zdrava, što se više uzljuti bolja je, a kad je stane zvizga, najbolja, kakvo pivo, to samo ćaća pije.
Sritna naša učiteljica ne zna da stap more poslužit i da u njemu mater sakrije novčanik od nas dice, dok nismo otkrili logu. Nije ona mnogo para držala u tom novčaniku, samo guticu za kućne potribe, a onu veliku gutu ćaća bi nosio u banku kad bi došo iz Njemčake, nije smio držat u kući. A taj materin novčanik sa stotinu neki papira i malo maraka mater je uvik krila od nas trojice. Ma davala je ona nama koliko je tribalo, možda i više, ali ko će đavlim napripraviti. Davala brate i baba, triba dušu čuvat, ali nama uvik tribalo i uvik bi nekako pronašli novčanik, nije ga moga sakrit od nas, od mene posebno, ja bi ga namiriso u zraku. Jednog dana ga nigdi, a mater otišla na njivu, bio sam siguran da ga nije ponila uzase, nije nikada. Sidim ja tako na pragu, vakat mi u školu, a nemam pribijene. Tako tužan zagledo se u ćošak i vidim mećaja se nekako nakrivila u stapu. Kako se more nakrivit kad je ravno dno od stapa i ravan onaj krug? E tu si! Samo se moja mater tomu skrivenom mistu mogla dosititi, a meni kažu da sam vas na nju, dositljiv i najskolo snalažljiv. Što ću vam pisati više, mater se čudom čudila, a i ja, ko bi marke našo u stapu?!
Još za nešto služi stap, ali nisam najbolje razumio, a mater mi nije tila objasniti. Kad je jednom došo poštar i donijo babi penziju, ona uze pare i zaključa se u svoju sobu, da kažem da njezine marke nikad nismo ni tražili ni uzeli, jednako smo znali da su naše. Kako baba izađe, pošta sve nešto zadirkuje moju mater, dok je ne poče dirati, a sve joj govori da ga se ne triba bojati, taman da ću se ja skočit plesnut ga što mi dira mater, kad ga mater uvati za jaku, izgura u ganjak i zagalami : “Vidiš onaj stap, ništa ti meni ne bi mogo ni u stapu, ne bojim te se ni u stapu, jado!”
Pobiže poštar, a mater meni reče da se spremim u školu i đava ti odnio poštara, da se ja njega bojim. Zaključio sam da se u stapu more i tući, šaketati ko u ringu, a sad, ne znam je li tako, pa se neću upušćat objašnjavati ono što ne znam, da mi učiteljica ne dadne pet manje, uvik mu kaže da dobro pišem, ali mi je problem pravopis, što i ja znam , ne triba mi nitko govorit.
www.tomislavnews. com/Ljuba Đikić
