I jutros su duvanjske žena na jutarnjoj kavi započele priču, za njih ne vrijedi izborna šutnja. Kata je započela i nije se dala zaustavit…
-Žene moje ne mogu šutit, da će me ubit! Niti ja znam što triba šutit nakon onike galame, niti što bi se danas to moglo gadno reć da su nam zabranili govorit. I to naši političari odobravaju, a čula sam ih kad su govorili ako nam oduzmu jezik oduzeli su nam sve i narod bez jezika nije narod. A gledaj ih sada, dva dana šutit, pa spomenik bi progovorio, a ne mi žene!
Jutros me onaj moj zapizdra u rano jutro. Kaže, čuješ ti, danas da ne čujem glas od tebe, samo muči i radi! Da ne bi! On zapovrze da će me onom bocom od pive, ali mu žao pive, lokadžiji. On sve da oće ne more pričat, odeblja mu jezik, ne samo prid izbore, nego svaki dan. Onda bi mene ušutko! Rekla sam da mi sve more ubit, pribit rebra, razbit glavu, pribit ruke, ali mi jeziku ništa ne more, ne more mi jezik ubit, dok govorim znam da sam živa! U najvećoj svađi, kad se on ono zajapuri i vikne da ušutim, ja mu reknem da me samo poljubac u usta more ušutiti, on poludi. Sjećam se da nas je nekada to stvarno mirilo, to bi palilo, a danas ga to raspali, pa đavlu više to ni u šali ne smim reć.
Vidider kuma jesu li zaključana vrata, da ko god ne sluša pod prozorom. Ja moram pričat da će me ubit!
Tako, žene moje, kad sam se udala, svituje mene moja mater, pokojoj joj duši plemenitoj, cili život je svakom šutila i opet umrla ko i one što nisu jezika u usta uvlačile. Kaže ti ona meni: ćeri moja, sad iđeš u tuđu kuću, imaš svekra i svekrvu, diverove, jetrve, pa i susjede. Oni će te izazivat samo da se svađaš. Ti šuti, ko da ih i ne čuješ. Pa i čovik će nekada bit mučan, beštimat, galamit, ti šuti ko da su ti zašivene. Majko, znaš da ja neću moć šutit?! Ti ćeri nalij vode u usta kad te drugi izazivaju! Znaš mene, majko, kad ne bi mogla na usta, ja bi progovorila na, da prostite, na guzicu, tako ja njojzi, a ona jadna sklopila ruke i kaže onda ćeri neka ti je Bog na pomoći.
I nikom nisam ostala dužna što se priče tiče, on meni jednu, ja njemu sto i jednu. I da meni sad neko pod stare dane kaže da šutim dva dana, možda mi je to do kraja života, e neću! Sada ću izaći na ulicu i vikat što me grlo nosi, da nisu ulice pometene prid izbore, što grad nije čist, što ovo nešto zaudara iz kontejnera…oću vikad što god oću, baš me briga šta će svit reć, da sam ja svita slušala davno bi pokojna bila ili se barem, što mi i ne bi, sada znam, bilo teško, od ovog svog rastala!
Ako ćete me podržat, ako smite, a ja se nikoga ne bojim, ajmo sad na vani i ja ću zapivat gange, a vi me pratite: „Oću šutit, oću i galamit, nek se javi ko će mi zabranit, oj…“. Nek me ubiju, neću šutit, ne mogu, neću i neću, taka sam… i eto ti sad!
www.tomislavnews.com
