Bliže se blagdani, Božićni i Novogodišnji, svi su u nekoj žurbi, pa ipak se nađe vremena za popodnevnu trač-kavu
-Žene moje ništa nisam uradila, a cili dan nisam se spustila: poleti Juri, vučjaku, konju, svekru, kravi, svekrvi…sve ti moraš podmirit i da je svak zadovoljna, ne bi da imam deset ruku. Sve razmaženo koda je u pamuku odgojeno. Ne mogu samo sa suđem izać na kraj, ja ga isprljam, oni operu, ja isprljam, oni opet, koda ništa nisam ni radila- započe. po običaju, svoju neobičnu priču strina Brzica, znate , to je ona što „ja param, ono se plete, ja rušim ono se zida…“ što joj je jezik brži od misli. Uzalud joj druge žene govore da se zaustavi, neće biti da je baš tako, ali Brzica otra, ne čeka.
-Brzice, bona ne bila, polako, da vam ja žene nešto pripovidim što sam čula jučer u našoj školi u Bukovici, znate da je kraj polugodišta, pa nekakvi roditeljski. Ja išla za svoga unuka Darka, nisma smila čekat sina i onu njegovu zmiju da mu oni iđu na roditeljski, ubiće dite, Bog ih smeo, čim čuju da je mali dobio jedinicu, oni ga progone, a ja ga ne dam mlatit, ne dam pa gotovo. Kažu da je Bog ostavio babe da brane unučad, a Gospa, milosna je bila, izmislila babama pregaču da pod nju sakriju dicu kad ih mater ili ćaća počnu mladit, na pravdi Boga! Lako je mlatit malu dicu, ajde junačino udri na sebi ravne. Ne dam Darka, kako god učio, nek se provlači, samo da more završit za tog sritnog učitelja i da ostane ovde kod nas u selu, ne tribaju njemu velike škole, pa da se ne vrati ovde, evo svi što dobro uče, odoše na te fakultete i zbogom Bože, ne vraćaju se, a selo, ma i grad ostadoše bez mladeži-izbori se za riječ baka Mara, a kad ona počne lijepo o djeci i grdno o odraslima, nikad kraja.
-Mare, stani malo, reče nam ispričat šta si čula jučer u školi, a ti o unuku i nevisti, to smo davno čuli i slušamo svaki dan. Jesi li čula što novoga, to nam reci!- prekide je Janja.
-Ja, počem, tila sam vam reć kako je pametan onaj učitelj matematike iz Crvenica što radi u našoj školi, koda iz moji usta govori. Kaže jučer:“ Svi se žalite kako mladi iseljavaju, a znate li tko je zaslužan da se ne iseljavaju, za ove što ostaju? Ma mi, matematičari, koji im ne damo više od dvice iz matematike, pa se ne mogu upisat na fakultet, ostaju ovdje i rade, evo u Topa, u Dankića, rade, grade, evo ih na benzinskim…To je zato što im ja prvi ne dam više od prolazne ocjene, dadneš li mu 4 ili 5, otra taj, brajo, na fakultet i nikad ga više na ovaj kraj!“ Mislim se ja: ma prvo čovik govori, to je pravi duvnoljub, počem domoljub, i njemu treba dat nagradu, podignut spomenik što zaustavlja iseljavanje-eto to sam vam tila ispričat i priporučit ovog iz Crvenica da glasamo za njega kad budu izbori-preporučuju baka Mara, a sve joj kone odobravaju.
-Ja bi, naprimjer, glasala za onoga Vladu iz Kongore. Zašto? Pa zato što je veći duvnoljub, Mare, je li se tako reče za one koji vole duvanjski kraj?! Pravi je duvnoljub. Kad ono učiteljica sazva nas roditelje da nam kaže kako bi vodila dicu u Dubrovnik, da tamo ima neki , kako ono, Arbo…arbo, ne znam kakono reče, ali da tamo reste svakakvo drveće, voće, povrće, žito, pa da dica upoznaju šta sve može resti u Dubrovniku i da znaju razlikovat to raslinje. Samo što to učiteljica reče, skoči spomenuti Vlado i povika:“Nigdi ići, ja ne dam svojoj dici, kakav Dubrovnik, jebem ti, neću…!“
„ Gospodine Vlado, polako, ja znam da je to trošak za roditelje, ali tko ne može, nekako ćemo se snaći, dat će nam općina, županija…!-pomirljivo će učiteljica.
„Ma nije to učiteljice, nego, eto, koliko je našoj dici godina, 11 ili 12. E pa lipo, eno im moja njiva, naše polje, moj vrto, dovedite ih tamo i ako od njih 20 dvoje prepozna dvije biljke, ako razlikuje kupus od rašćike, mrkvu od ripe…režite me di sam najtanji! Naučite ih prvo što im raste prid kućom, na Duvanjskom polju, a onda dalje, pa i do Dubrovnika. Meščini vama učiteljicom guzica zaželi puta pa nigdi bliže od Dubrovnika. Tamo ih vodite da vide more, otoke, ali brate nek prije ovde nauče to što raste!“, zagalami Vlado i bome se učiteljica povuče i ne odoše dica, a svi viču da je Vlado za to kriv. Evo ja mislim da je Vlado u pravu, pa vi pričajte-izbori se i za Vladu kuma Zorka, uz napomenu da treba glasat na sljedećim izborima i za Vladu, a može i za one učitelje matematike.
-Ma za koga to treba glasat, kome nagradu davat, sve sam čuo, e žene, žene, nije za vas politika. Da ja vama kažem jednu, pa vi recite da je Mijat lud. Evo ja bi najveću nagradu, onu Nobelovu za pronalazak dao onome ko je izmislio tavan ili po novome sušaru, tamo di se suši meso. Lipo večeri dođeš iz birtije i baš te briga ima li večere ili je se gospođa naljutila pa neće da kuva. Lipo uzmeš svoj nož i na tavan, a gori milina: malo pečenice, malo kobasice, kasnije more i slanine, sneseš to, staviš na dasku i polako, uživaš ko čovik! Pravo recite da je taj čovik zaslužio nagradu, samo da mi je znat ko je to izmislio!-upade sa svojom pričom Mijat, a žene se odmah razađoše, ta tko će iznit s Mijatom, koji još zaganga:
“Najlipše je Mijatovoj duši, na tavanu di se meso suši, oj…oj…!”
www.tomislavnews.com/Ljuba Đikić
Arhiv, objavljeno 2007.
