Čita Mate pismo, smijucka se, ali ga i steže nešto oko srca. Kako je dobra žena, ma dobar čovjek ta njegova Ruža. Kako trideset godina nije shvatila da on ima ženu i u Njemačkoj, pa kako bi izdržao tolike godine bez žene
“Faljen Isus i Marija, to je rič najstarija, Mate moj, dragi i voljeni, moram ti pisat jer kada me zovneš na mobitel sprti đavle da te ja išta razumim, a moram vikat, jer ti slabo čuješ, đava ti odnijo oni švapski ilting, pa cilo selo zna o čemu razgovaramo. Ti jopet napravio kuću kod ceste, pa se od zvrke auta ne more živit. Ti ćeš reć što ne izađem iz kuće, odem malo gori do vrtla, ali kako ću kad uvik imam nekog posla u kući: ili mi neko dođe, ili se unuci sakriju kod mene kad ji matere, a znaš da su nam neviste Bože sačuvaj, potraju iz kuće jer im smetaju gledati one sapunjare na televiziji. Lipo je meni, triba dušu čuvat, ali nekako pusto u ovoj velikoj kući. Sve si ti svojim trudim to napravijo, i dicu si iškolo i kuće i njima izgradio, ali viruj mi, moj Mate, život nam prođe, a ja sam te se željna nagledat. U prvom redu tila sam ti reć da ti neću oprostit što me nisi prve godine poveo sa sobom u Njemačku, sve bi bilo drukčije. Sada bi nam tamo bila dica i radili bi, vako se vamo samo skitaju i čekaju da im ja dadnem za cigare, za gorivo. Nevistama daju njijove ćaće, ali teško onomu ko gleda od drugoga. Eto ti si meni čovik, Bog te duži da me raniš, a uvik sam gledala da imam svoj dinar: onde prodaj janje, pa tele, pa mliko, jaja, samo da mogu kućne potribe podmirit. Sve što si ti zarađivo ja sam ulagala u kuće i u dicu. Bilo tako vrime. Moreš se ti i ljutit, ali prije dok sam se brinula o dici nisam toliko mislila na te, sada svako malo padneš mi na pamet. Nije što ti misliš, nego nekako sinovi odoše sa svojim ženom, unuci u skaku, ja se noći sama zatvorim u kući i mislim Bože moj od onike čeljadi ostado sama. Šta da me noći zaboli, aj ti dođi do televona, do prozora, pa viči, plaši svit. Zato ja sve nešto mislim da ti dođeš kući, da tražiš penziju, koliko ji ima luđi pa se dokopali njemački mirovina. A ti si se beli naradijo na bauštelama ima trideset godina. Sve ti tako lipo objasni njemačkim dokturim i oni će, ako imaju duše, razumit. Još im reci da sam ja vamo sama.
Nadalje, da ti kažem da ti možda ne bi ni pisala, ali nešto mi se uvrtilo u glavu da ti imaš tamo kakvu. Bili smo i mladi , ali nikad na to nisam pomišljala dok nije umro kum Jure. Možda nisi čuo, ali na pokop došla neka starija Njemica i njezina ćer. A ta ćer ista, pljunuta Jurina Marija. I kad je ta Njemica Eva rekla da je otac njezine ćeri Jure, moš mislit tuge i još sramote. Ali šta ćeš, mrtva usta ne govore, niti se mogu svađat. Zato ti i pišem, da ne bi vrag tebe potento, pa da tamo nađeš kakvu ili da dođe za tobom. Pa ja te čitav život čekala, dicu ti rađala i gojila, taman ko što je i kuma svome Juri, i da me ti mrtav naljutiš. Nemoj Mate , mlika ti materina! Jopet ću ti pisat, nešto nemam mira, stra me.
Nadalje i nakraj ti pišem da te unuci spominju i da su te se zaželili. Pa ti gledaj doći što prija kući, ili eto mene tamo! Nemoj da ti je štogod žavo što ti vako pišem, ti znaš da si mi jedini i da te najvolim više. Neka te Bog dragi čuva, ja samo to molim, i eto ti, tako, čuvaj se svake naposti, a najskolo da te štogod ne zgazi tako gluva. More te zgazit , a ti nečut, pa štaš onda. Još bi ja tebi pisala, ali vidim da su neviste upravčile vamo, zasigur im nešto triba. Zbogom od tvoje Ruže, za ovi put”
{gallery}film-pismo{/gallery}
Čita Mate pismo, smijucka se, ali ga i steže nešto oko srca. Kako je dobra žena, ma dobar čovjek ta njegova Ruža. Kako trideset godina nije shvatila da on ima ženu i u Njemačkoj, pa kako bi izdržao tolike godine bez žene. Samo za urlap, a to je dvadesetak dana godišnje, doći kući i bit sa ženom i to s Ružom koja nikada nije znala udovoljit njegovim muškim prohtjevima. Samo bi legla i eto nekako joj je , dok su bili mladi, za vruće rane, napravio četvero djece, a da nikada nije osjetio zadovoljstvo. Kao s Helgom. To je žena, pa i danas u šezdesetima. Nikada Mate nije ni čuo, ni vidio, a pogotovo ne doživio toliko slasti kao kad je upoznao Helgu, šefovu suprugu. Pokojnog šefa, Bog mu dao pokoj, a Mati lagodan život s njegovom udovicom. Ma dok je i bio živ Mate je znao po koji put, onako u strahu i na brzinu, okrenuti Helgu, za što mu je ova bila zahvalna i dobro ga nagrađivala. Od tih nagrada Mate je ubrzo u zavičaju napravio novu kuću, kupio auto, školovao sinove, Ruži slao više novca nego što je i jedan njegov susjed s kojim je dijelio posao na radilištu. Ali nije dijelio i baraku, nego je imao pristojan stan u Munchenu, u koji nikada nije pozivao svoje kolege. Tu je samo Helga dolazila, sve češće i češće, a kada je umro stari joj suprug, Mate je preselio u raskošnu Helginu kuću.
A Helga, udovica u četrdesetim godinama, za bogatog Pitera nije se udala zbog ljubavi, nego bogatstva. Nije imala djece, a Mate je nikada nije pitao zašto. Nije je pitao ni kad je preselio kod nje, niti mu je bilo važno hoće li mu ona roditi dijete. Nekada je razmišljao da bi volio imati i s njom dijete, ali kako bi to objasnio kod kuće. Te svoje dvojbe nije mogao objasniti Helgi, a nije ni želio. Dobro njemu s njom, a i ona se nije žalila.
Ma znao je on za ženu i kćer kuma Jure, ali znali su i mnogi drugi iz sela. A zašto to nitko nije rekao Jurinoj Mandi, Mate ne zna, ali naslućuje. Svi njegovi susjedi, gastarbajteri, imali su neke svoje tajne. Da su počeli jedni druge odavati, bilo bi svašta. Pa eto, i za Matinu Helgu znaju mnogi, znaju da je on već pet godina u mirovini, pa ipak ga nitko nije odao ni supruzi ni sinovima. Redovito on ide kući za Gospojinu i za Božić, za svadbe sinova i rođenje unučadi, redovito šalje ili donosi novac, i redovito, već dvadesetak godina, ne spava s Ružom. Bolje rečeno, samo spava ili leži pokraj nje, jer , govori joj, on više ne može, rad ga iscrpio. A prava je istina da Ruža nikad nije marila niti znala kako se rade one stvari, a Mati je trebalo itekakvog poticaja. To je znala samo Helga, Bog je Ružu stvorio za nešto drugo, kućiti kuću i odgajati djecu.
Dok drži Ružino pismo u ruci, zavaljen u udoban naslonjač, i dok čeka da se Helaga vrati iz trgovine, razmišlja Mate o dobroj ženi Ruži, ali i o dragoj Helgi, bez koje ne bi mogao zamislit život. A godine se izbrojili, dan za dan mogla bi uskoro i smrt za vrat, morao bi odlučiti, krajnje je vrijeme, gdje se skrasiti. Netko nema gdje, a on dvoji o dva mjesta, o dvije obitelji, o dvije žene. I lijepo bi mu bilo s obje, Helga bi to razumjela, a tko bi Ruži to objasnio, sinovima i unucima, ne bi ga ni slušali. Možda bi ga prezreli, odrekli ga se, možda ga i ubili, jer nikada im nije bio blizak, osjećali su ga kao stranca koji im donosi novac, kupuje darove, ali nekako hladno, ne iz ljubavi nego obveze. Razmišlja Mate dok čita Ružino pismo hoće li ga pročitati Helgi, ne bi se ona ljutila, ona zna sve o Mati, o Ruži, o djeci, ona kupuje darove kad otprema Matu u zavičaj, ona podiže novac s banke, ona je Mati već prepisala tvornicu, kuću, sve što ima, jer ona ima samo Matu. Ne razumije Helga zašto njezin Mate sve to ne kaže Ruži, zašto bi njoj bilo krivo kad nije Helgi…Zna Mate da bi uzalud bilo Helgi objašnjavati, ona jednostavno ne shvaća naše običaje, ne zna ona što je selo, hercegovačko. Je, željela je ona više puta doći s Matom, glumiti mu šeficu, prijateljicu, upoznati njegovu zemlju, rodno mu mjesto, obitelj, ali Mate o tomu nikada nije htio čut. Dolazila je ona na naše more, išao joj Mate u posjetu u Makarsku, ali samo u hotel, dobro pazeći da ga tko od poznatih ne vidi.
A vidiš ti kuma Jure, kao da je on znao da će iznenada umrijet pa da Evu pripremi. Dobro je pa mi Ruža to napisa, moram s Helgom razgovarat. Što da ja umrem danas, sutra, iznenada? Što bi Helga uradila, ona me ispratila u zavičaj i plakala za mnom. Bi li je Ruža, sinovi, primili u kuću, što bi je pitali i što bi im Helga rekla. Sve to moram odmah s njom utanačit, ne želim da me ovdje pokopa, ali ne smije putovati za mnom u domovinu, svašta bi ona izbrbljala. E, kad bi Bog dao da ona prva umre, ja bi lako sve to sredio, zataškao. Sve bih ovdje prodao i pravac doma-novac dobio na lotu!
Ne zna Mate hoće li nazvati Ružu, hoće li sačekati da se posavjetuje s Helgom, stavio glavu među dlanove i duma. U što se uvalio? Kasno je sad ispravljat ono što se dogodilo prije dvadeset godina, i što se to dogodilo njemu što nije stotinama drugih? Još sam ja, tako se tješi Mate, imao i sreće, jer Helga voli mene, bogata je, ali ona voli ljude općenito, pa i moju Ružu, sinove, ljubi slike moje unučadi, kupuje im poklone. Dobra moja Helga, a o Ružinoj dobroti da i ne govorim! A ja, kakav sam ja čovjek i što mene čeka? Bože ,samo ti znaš da u meni nema nikakvog zla, a ako sam griješio, što me nisi zaustavio, pa ja sam samo čovjek, a ljudski je griješiti, priča Mate s Bogom i sam sa sobom. Helga otpuhuje uz stepenice, i čuje Mate njezin dah, osjeća miris, otvoreno pismo stavlja na stol i hita joj u susret.
www.tomislavnews.com /Ljuba / Snimio : Ante Baćak/Kadrovi sa snimanja prvog duvanjskog kratkometražnog igranog filma „Pismo“, koji je snimljen 2011. godine i premijerno prikazan u Širokom Brijegu na Festivalu Whf West Herzegowina Fest 2011.
Ova priča je poslužila za izradu scenarija za film „Pismo“. Neka ostane zabilježeno!
