Ivan Perković, Prisojanin je koji već pedesetak godina živi i radi u Zagrebu, a u rodno Prisoje dolazi vrlo često, najmanje jednom mjesečno, pa kaže: “Pola stoljeća živim u Zagrebu, ali samo tijelom, jer je moja duša stalno u mom dragom i najljepšem mjestu – Prisoju, na obali Buškog jezera, u općini Tomislavgrad”.
U ovoj, za veliki broj ljudi, teškoj i nezdravoj godini, bolest, nažalost, nije zaobišla ni našega povremenog suradnika Portala Tomislavnews.com, Ivana Perkovića. Objavljujemo njegovu ispovijest, kaže istinitu: “Sve živa istina, ‘nako kako je bilo”, ni težu, ni uljepšanu, nego baš onako kako je, kako ju je doživio. Perkovićevu ispovijest nismo ni mi ni lektorirali, ni uređivali, nego vjerno prenijeli, a vrijedi je pročitati!
Sad karcinom pluća, a prije sedam, osam miseci operirao tumor mokraćnog mjehura.
Dolazak na šalter kirurgije u Vinogradskoj. Bolnica u Dubravi ne radi zbog korone pa dolazi kirurg iz Dubrave u Vinogradsku .
Dr. Pejić. Kažu stručnjak i ljudina.
Još nemaju spisak, tribam čekat do 9 sati.
Generalije, pa na glavni ulaz predaš knjižice i dobiješ narukvicu s imenom, prezimenom, neki isprintani papir pa s njim na kirurgiju.
Generalije, vađenje krvi, EKG, rendgen, pa opet vađenje krvi (ovaj put malo).
Krv vade mlađe djevojke, očito neiskusne. Od tri pokušaja nula rezultata. Dolazi starija sestra i za sekunda izvadi krv. Očito je da fali sestara.
Malo prilego, pojeo neku juhu i onda na kolicima u intenzivnu. Tamo stavili neke priključke u vene s ventilima na šaku, što nije bolno, a na vratnu žilu puno nezgodnije.
E onda muke s nekim bušenjima po leđima (za epiduralni kateter 6-7 rupa) i nisu uspili.
Na kolica i nazad u sobu. Do 18 sati smije se piti, poslije ne. Dali čepić za guzu da se očisti. Opet na rendgen. Još me tribaju obrijati po prsima. Mlade neiskusne sestre rekoše da sam obrijem prsa i trbuh. Ne znaju gdje se reže? . Ja se sam obrijo kako su mi rekle, ispostavilo se i što triba i što ne triba.
Nisam mogao zaspati. Ipak se bojim. Stalno govorim da sam spreman za onoga svita u svakom pogledu i svakom trenutku. Prišo šezdeset i koju godinu, dica više nisu malukati, troje radi, a najmlađa zadnja godina faksa, ali opet mislim mogo bi još koju godinu. Ako umrem u Prisoju će sve zarest. Dica će možda dolaziti jednom godišnje, dok sve ne zareste i onda ko zna? Toliko toga bi još uradio i rado dočeko. Niko se od dice nije ni oženio ni udo. A onda opet se sitim mlađih od mene koji su umrli od ovog ili od onog i šta, život ide dalje za one koji ostaju. Sitim se što reče Mijo Poljakov : “Lako onom ko umre, teško onima koji ostaju”
Misli, misli, misli, ko ih može kontrolirati? Niko! Pomislim, more kod operacije doktoru biti muka, more nestati struje i još se pokvariti agregat, more bit potres. More ovo, more ono… i onda ona spasonosna: Bit će kako dragi Bog da!
Oko 3 sata po noći nekcija protiv zgrušavanja krvi. Za malo vrimena se idem okupati. I Bože pomozi.
Odvezoše me na kolicima.
Uspavaše me začas. Probudiše me u intenzivnoj. Hvala Bogu, živ sam!
Prostorija od cca 120 m2. Desetak kreveta s respiratorima, ekranima i koječim drugim.
Sve ok, ali rana me jako boli. Osoblje se svako malo mijenja, kupaju, briju, hrane, posteljinu mijenjaju, daju terapije i svašta nešto. Ne spavam nikako, malo zakunjam i gledam u plafon. Sjetih se knjige od Vladana Desnice ” Proljeća Ivana Galeba” Čitao je u srednjoj školi ali mi se urezala u glavu zamišljena scena gdje on s bolničkog kreveta gleda neku staklenu kuglu na vratima, koju obasjava sunčeva svjetlost i tu se isprepliću neke boje. I još neka maštanja..
Moj Bože koje pretjerivanje. Kad te dovezu s operacijskog stola, jedva živa, a ono te vrteljaju amo-tamo da bi te okupali, posteljinu zamijenili, izmasirali ili obrijali. Bolovi su preveliki. Kome je do toga?!
Dva teška dana u intenzivnoj . Ali prođoše. Jedva čekao da se vratim na odjel. Triba vježbati pluća i tijelo.
Kad su me selili s intenzivne, užas. S kreveta na krevet s kolicima i vozi na odjel, pa primišćanje na drugi krevet. Jauko sam od bolova.
Prigledam mobitel. Poziva i poruka sila Božja.
Doktor me obiđe. Kaže prošlo je dobro.
Čeka nalaze biopsije da sazna koji je karcinom i je li se proširio i kuda. Veli ne virujem, ali da budem siguran. Čini se doktor ljudina.
Boli rana. Kasnije saznam da rana nije šivana koncem nego je spajano kopčama. Te kopče su metalne, iste kao ona municija za klamericu.
Kopče vire malo van tijela, a pošto se rez proteže i na dio leđa, aj ti spavaj! Svaki pokret boli.
Eto vježbam pluća. Pušem u neku napravu i tako podižem tri kuglice.
Gledam priko mobitela TV, malo sidim, malo stojim. Još imam ove priključke po tijelu. Mogli su mi barem kateter skinuti. Uglavnom je svaki dan isto, vađenje krvi, rendgen, nekcija protiv zgrušavanja krvi i nesanica. Cimer mi je bio Anđelko Ramušćak, vitalni glazbenik od kojih 80 godina i ljubitelj gemišta od zelenog silvanca. Simpa starčić. Reče ko proba gemišt od zelenog silvanca na njemu i ostaje. Ja pijem to vino zadnju godinu dana i slažem se s njim. To znaju i pajdaši iz Prisoja. Uvik donesem tog vina.
Utorak je. Idem kući, ne mogu isčekati.
Požurujem da me puste. Čekam još otpusno pismo.
Uzimam taxi i bižim kući. Odma naručujem velike ćevape. Zaželio se pojest nešto što ima okus i miris . Ne pojedoh ni pola ćevapa. Gladne oči.
Srida ujutro, javljaju mi da mi cimer iz sobe ima Coronu. Otkud, ko zna?
Oporavljam se ubrzano. Svi me paze, žena najviše , oćeš ovo, oćeš ono….
Boli ali nije nepodnošljivo. Ne mogu spavati. Usta stalno suha. Svako sat dva na wc.
Četvrtak je. Kod kuće sam treći dan.
Da li sam ja pokupio koronu od cimera, ko zna, ali ne bi valjalo obzirom na stanje pluća.
Zvao sam ga. Pustili ga doma. I gospođa mu je pozitivna. Nije valjda došao s virusom u bolnicu.
Reče da samo imaju povišenu temperaturu i da on, dok prođe tih desetak dana, ide nešto raditi na imanje. Ima veliki vinograd. Neki veliki borac. Cimeri 4-5 dana, pa mi čudno da ja nisam pokupio koronu.
Usta i nos se jako suše. Probam mirisati mandarinu u tri sata ujutro i ništa, probam kapsulu od slatkog pelima, ništa. Prije mi je to mirisalo.
Je nos suh i donekle začepljen ali opet… Pomislim korona je tu. Idem pomirisati rakiju šljivovicu, uh lipa mirisa. Pa da mi neko nešto kaže protiv prave šljivovice.
Manje boli, ali i dalje boli. Jutros mi ranu previli Jadranka i Kata. A kako bi drugačije kad sam u izolaciji ?
Doktorica javlja da budem u izolaciji do 04.12. 2020. i da zovem infektologa iz Sesveta.
Zovem par puta i nitko se ne javlja. Probat ću sutra.
Nazovem, kaže nisi tribo zvati. To vodi tvoja doktorica.
Oporavljam se, ja mislim ubrzano . Vježbam na puhalicu. Stalno mjerim i temperaturu. Manja je od 37.
Branko Puđa zove svaki dan. S njime sam dobar, ali se rijetko viđamo. Redovito zove Vranuka, Mladen. Milčina, Milka, tetkana Mara, Marija Bukića…..
Zovu s posla, ne mogu se sviju ni sitit.
Jučer primotali ranu Kata i Jadranka. Izgleda ok.
Samo da me korona mimoiđe dok malo ne okrljam.
Za zdravlje se posebno i ne molim. Molim uobičajeno. Imam neki neobičan, umirujući osjećaj da je za ovo sve izmoljeno, uslišano, da je to svršena stvar, a ponajprije zagovorom bl. Miroslava Bulešića. Tako mislim i to mi daje mir.
Svaki put, a to je barem dva puta misečno, a sedam, osam miseci, odem na Glavičice kod moćiju bl. Miroslava, pomolim se i priporučim se da me priporuči kod Boga. Kažem zamoli Boga da ovo makne s mene, jesam ja spreman ali neka me još malo na ovom svitu.
Kako ljudi počnu više moliti Boga kad zapanu u nevolju. A štaš, taki smo.
I znam da se za mene mole rodbina i prijatelji.
Za par dana bi trebao izvaditi kopče ali kako kad sam u izolaciji. Opet pajdo dr. Boščić. Toliko se založio za mene da nemeš virovati. Toliko dobrote u tom čoviku. Sve dogovara s drugim doktorima i onda javi tu i tu u toliko sati…
Izvadio dr. Boščić kopče, malo počistio, premazo i što se kaže Bog te živio.
Hodam polako kroz naselje. Televiziju skoro ne gledam. Najviše sam na YouTube.
Gledam pok. Ševu iz Noćne more, suđenje Zijadu Turkoviću (nikad čuo za njeg do sada, i sada slučajno) , K1 turnire stare dvadeset godina, skrivenu kameru, uglavnom nešto što nije teretno.
Gledam i slušam misu navečer i ujutro zornice.
Noći se svako malo budim. Malo rana boli pa popijem neki brufen.
Slabo pomaže. Nikad nisam pio tablete ni bio ozbiljnije bolesan. Što žena reče najveća bolest je bila žgaravica.
Dotro sam s pješačenjem do četri kilometra dnevno u komadu. Toliko nisam pješačio ni kad sam bio zdrav, osim kad sam u Prisoju. Ne volim ovuda šetat. Sve mislim kako bi ja u Prisoju to bolje radio. Od Vranukine kuće priko Šarića, Krištića, Gubera, Maljevina, Cotića kuće, do Potprivale, pa kroz Brljevce do gostionice Dinamo, tu popiti štogot i kući. Em je zrak čišći nego amo, em se vidi sunce. Ovdje nisam sunca vidio misec dana. Ma dočekat ću ja i to.
Za kontrolni pregled mi treba rendgen i analiza krvi. Obavio i to. Čekam da mi doktorica pošalje nalaz.
Javlja mi dr. Boščić da mi je dogovorio sutra pregled i ostalo kod pulmologa.
Trebam uputnicu pa zovem svoju doktoricu. Čita mi nalaz od rendgena i kaže ima nešto novo na desnom plućnom krilu,nova nadozna sjena 5 mm.
Šok i nevjerica. Nije valjda opet tumor ?
Ne mogu ni jest ni spavati. Pola noći buljim u prazno, pola noći neki košmar. Pomislim da je možda sve to samo san, kad se probudim bit će sve po starom, ali za sekund znam da nije. Žena plače. Tješim je riječima bit će kako Bog odredi, ne triba se sikirati o onome na što se ne može utjecati.
Teško mi je. Gledam na sat, tri su sata, dobro je, još bi se stigo naspavati kad bi uskoro zaspo, ali ma kakvi, nema sna. Stiže na tv u 5.30 sati krunica pa zornica. Dogura u krevetu do 8 sati. Dižem se i na silu jedem krafnu i malo mlika.
Stižem na Jordanovac. Trijaža i ostalo.
Doktorica me prozva. Mlada umiljata i pričljiva.
Kaže ne mogu nikako dokučiti od kud se karcinom pojavio. Ako je primarni onda je dobro, ako je metastaza onda nije dobro. (Tako nekako sam ja svatio)
Važno im je iz razloga praćenja i liječenja. Nije mi jasno a i ne znači mi puno jer o tome neznam skoro ništa.
Uzorke koje su uzeli kod operacije su ispitivali patolozi u Vinogradskoj i u Dubravi. Reče da joj netko dostavi te uzorke pa bi i oni na Rebru još to proanalizirali.
Skrećem joj pozornost na rendgenski nalaz od prije 6 dana, ona reče napravićemo novi snimak. Njima ti ja puno ne virujem. Što se mene tiče tvoja pluća su sada u redu. Možeš slobodno ići u Prisoje na tri miseca. Do kontrole. Ajde ti sada budi pametan.
Ima neku rodbinu u Seonici. Pozna naš kraj.
Dođoh kući uz pješačenje od otprilike četri kilometra. Ne mogu još ručati. U meni je još stres, šok, ne izlazi to tako lako. Pijem slatki pelin i gorku dinju, navodno su djelotvorni protiv karcinoma. Računam nemere naškodit. Taj slatki pelin imala svaka kuća u Prisoju. Mi ga zvali beturan. Ima jak intenzivan miris. Kad se stavi u bilježnicu ili knjigu mirisao je po nekoliko mjeseci. Navodno je dobar u borbi protiv Covida.
Kuvam čaj od zove iz Prisoja s malo meda iz Prisoja. Ja brao, ja sušio, rođo vrco.
E sitih se kad je ovo počelo dr. Boščić reče nije ti to ništa. Odrežu ti jedan režanj i poslije si zdrav.
Mislim si ja režanj je ko šnita parizera, pa šta je to za pluća. Guglam kad ono, livo plućno krilo ima samo dva režnja ☺, znači rižu pola plućnog krila.
Pak Dinko (inženjer strojarstva) reče, ma kirurzi ti uvik osiku više nego što triba, za svaki slučaj.
Računam, prva izolacija deset dana, bolnica deset dana, druga izolacija deset dana i još što se čuvam kao da sam u izolaciji to ti je misec i po dana. Da je dodijalo, je.
Rekoše mi doktori da ovaj karcinom nema veze s pušenjem, a ja pušim otkad znam za se. Istina već duže vrime sam pušio finu ercegovačku škiju koju sam plaćo 400 kn za kilu. Aj ti sad budi pametan. I još doktor reče da imam dobra pluća.
Cigarete nisam zapalio mjesec dana i popio sam samo tri kave, a inače, bolje da ne kazivam.
Dok ovo ispisa malo sam se i opustio. Usput gledam na mobitelu slike šta ovi rade na Dobrijovcu i mislim kako više ne smisle taj teleporter.
Svaki dan odam 3-4 km.
Posla mi Gale Krnjin, školski iz osnovne (pravim imenom Tadija Krivić) paket iz Bjelovara. Kobasice, slaninice, rebara, vriškaline, soka od neprskanog voća… Lipo od njega. Aj ti to zaboravi.
Brte mili dodijalo mi više.
Planiram prid večer malo u ured, napraviti neku ponudu. Dosta ih je iz firme bolesnih i u izolaciji.
Danas je 21. prosinac, 2020. a još nemam precizne dijagnoze. Išao u bolnicu u Vinogradsku, uzeo uzorke i odnio na Jordanovac. Bit će to treće mišljenje. Svi kažu vjerojatno je sve u redu, ali treba isključiti i onu nepovoljnu varijantu dijagnoze.
A ko će ga znati. Za rendgenski snimak niti pitam niti zovem, niti ću zvati.
Ja sam dobro. Jučer išao u Sv. I. Zelina, uzeo petnaestak litara zelenog silvanca, za svaki slučaj ako budem išo u Prisoje. Zatim otišao u Bjelovar kod pajde Gale Krnjina,
Malo se podružili. Ponašam se ko najzdraviji čovik. I tako se sve sazna, koji dan prije ili poslije, svejedno. Ne znaš šta je bolje, saznati prije ili kasnije. Svi me pitaju za nalaz a ja kažem da ne znam ko što i ne znam. Samo kažem biće to sve dobro. Dobro je, bilo ovako ili onako.
Danas otišao do doma u Stančiću. Odnio neke stvari za brata. Tamo je već dvanest godina. Ostavljam stvari na porti i javljam na tel. sestrama.
A Bože moj šta se more. Gadna neka godina, a opet mi draga.
Rana lipo zarasla, ima najmanje dvaestpet cenata. Još malo boli i natečeno je. Okolo je još utrnjeno i neosjetljivo na dodir, ali nije to ništa, proće. Još uvik slabo spavam, usta se suše i svako sat-dva na wc.
Ma ovo sve dopisujem kad se sitim i kad mi se da.
A kad pročitah priču od Ljube o njenoj borbi s koronom pomislih pa evo poslaću joj ja svoju priču pa ako oće nek malo ispravi i stavi. Sve je ovo živa istina.
Evo dođe i Badnjak. Žena i dica prave neke kolače, ja slažem od fotografija Božićnu čestitku. Gledam misu na tv. A štaš. Dogodine ću valjda na ponoćku u Prisoje.
Prođe Božić, sv. Stipan, sv. Ivan. Sutra pratri blagosivljaju obitelji (kuće) u mojoj ulici.
Čekam da se ukinu propusnice da se mogu zaletit malo do Prisoja. Kad je u pitanju put za “doli” nisam nimalo bolestan. Mogu vozit koliko got bude tribalo.
Opet potres. Ja u autu kod Ikee. U Ikei Jadranka i Kata. Kod kuće sama Jela. Sve je u redu. Fala Bogu. Nažalost, nije svima tako.
U Petrinji kako čujem katastrofa. Bog im bio na pomoći.
Kakva godina za Hrvatsku, a i za mene .
Opet zadovoljan sam da je većina toga prišlo priko mojih leđa, da se nije rasporedilo na moje bližnje.
Eto tako vam je to. Zasad.
www.tomislavnews.com/Foto: I.P.
