Kroz desetak priča vratili smo se u Duvno prije 50-tak godina; kako se iz sela išlo i trgovalo na pazaru, na Sv. Katu, kako su se klala krmad, šta je silo, a šta “silo”, kako se dolazilo iz svita i slavio Božić, išli u vino i pivali gangu, zamirali i ženili se, upoznali babu ‘Ercegovku, vidili smo vukove i konjske trke… Ostajemo u tom teškom, ali veselom vrimenu u duvanjskim selima, u po zime, na kraju 60-tih.
Dva dana i dvi noći je sipalo “ko iz varićaka”. Did kaže da odavno nije pa’ veći: “Džaba je raskidavat, dok bura ne kala”. Iz kuće se izlazi samo kad se mora, a i to s mukom. A mora se, blago triba naranit i napojit, stoka nema ni sveca ni petka. Od stariji i dice nije neka korist. Dica bi, čim se pušanija smiri, na ligure i na okrajak. Drago, čovik u najboljim godinama, dobroćudni veseljak, bi izvuko velike ligure (taljige) na Duge njive. Silo bi nas petnestak, uz cirlik dice, Dragino podvikivanje i poskakivanje ligure, sletili bi do dna, do prilivoda. Uznoji se vukuć na vr’, posidaj i opet… A stariji su bili uz šporet (fijaker), potaknuli bi vatru i sićali se “onog vakta”.
Foto ilustracija: Agroklub
Ljudi su već sa 60 godina bili “pravi đuturumi”. Zbog teškog fizičkog rada i slabo “uzdržani”, suvonjavi su, pogrbljeni, a žuljevite ruke otvrdle, “ko kopite”. Golom rukom su žar mećali na duvan u luli. Najbolje se drži Iko, a “stoto je godišće”. Govorili su: “O ti njega đav’ odnijo. Ko da je se satro, cili život samo čobanovo”. O težačkim poslim ne zna ništa, “suvoruk”. Samo mu je pletenje krtola (korpa za kumpire) i krošnje (sepet) “išlo od ruke”, a nije mogo reć “r”, pa je govorio k’to i k’ošnja. I uvik je u podrumu imo dovoljno mat’ijala za te “stva’i”. Samo reci za koliko kumpira ćeš krto’ i za koliko živa ćeš krošnju. S kumom Stipanom dogovori, kum će njemu napravit najduže vile, za bacat na plast, a on će kumu veliku krošnju, da more od jedom donit dnevne potribe piće. Stipan, mlađa životna ljudina, ko od brda odvaljen, mu reče: “Napravi ti, kume, koliku god moreš. Mogu ja nosit”. Tri je dana, u podrumu, za vidila, Iko pleo. Uvečer, na silu, veli: “A, da vidiš, kume, k’ošnje. Veću nisam opleo. Dođi sut’a po nju, kad nami’iš živo”.
Sutra, oko podne, izbi kum Stipan, s vilom na ramenu. Popiše po čašu vina, pa u podrum. Svidi mu se, svezaše uže za uprtit i na vrata. Hm, ne mere proć! Svašta su probali; zbijali, potezali, skinuli vrata… Ne iđe, pa ne iđe. Iko vrti glavom, ljut: “Joj j..bem sto k’sta …!”. Obeća napravit drugu, manju, a ovu vratiše u ćošak. Dobro mu dođe, u njoj je držo kezmiće, dok ne popusti zima, da i’ pribaci u krmčak.
Foto: krošnja/Forum.hr
Podsjeti me “slučaj krošnja” na jednu sličnu priču, u gradu desetak godina kasnije, kad je skoro svaka kuća imala telefon.
Z. je gradski fakin, živi na rubu Mahale, i svaki dan, kod komšija, svrati na čašicu razgovora. Posebno mu je drag kovač, iskusan majstor, čije “ruke rade, što oči vide”. I šaldžija, na svoj, a pogotovo na tuđi račun. Naš Z. mu odluči “vratit dug”. U nedilju ga nazva, prominu glas i predstavi se kao Marko, ugostitelj iz Minhena: “Imam ti ja velik restoran, sve naši ljudi dolaze, zbog “turske kave”. Ne mogu više napržit kave, triba mi velik pržanj. Rekoše mi da samo ti mo’š taki napravit. Za pare ne pitaj”.
I dogovore; napravit će kolik bure od pive. Marko će na kratko dolazit, u subotu, a u nedilju će nazad, pa neka donese pržanj u 7 sati, na stanicu. Oba poraniše. Kovač s pržnjom na ramenu oda oko autobusa, očekujuć Marka, ali umjesto njega, evo ti komše Z. (baš mu đava ne da mirovat!): “Uranio komšo. A jesi ga napravio, svaka ti čast! Kome je?” Zvirlajući okolo, kovač će: “Naš ćovik iz Minhena, triba doć svaki ćas”.
Ode autobus, pržanj osta. Kovač ga je, ponediljkom na pijaci, držo kao reklamni uzorak, dokazujući “tradiciju kvalitete”.
I nikom ništa! Izgurali smo pola zime, prisutra je Kalandora.
Piše : Del-Mat
Slijedi: Kalandora i duvandžije
www.tomislavnews.com
