Dragi moji pošteni Duvnjaci
I prilipe, drage mi Duvanjke,
Zima stigla, a ja nemam sanjka,
Ne daju mi sinovi i Vranjka,
Da po zimi ja izlazim vanka.
Strpali me u stanu u Splitu,
Ne daju mi mome dragom svitu,
Mom Brišniku i Duvanjskom polju,
Neće zadnju ispunit mi volju.
„Kakvu zadnju, ne budali stari,
Kod mene ti više ta ne pali!
Zadnji ti je već godina dosta,
Ti još uvik na nogama osta.
Privariš nas godišnje tri puta
Pa ti odeš, rano moja ljuta,
Do Brišnika ko da je na Rivi,
Sve lažući da ti se ne živi.
Mučiš dicu vozaju te gori,
Iz Brišnika dolaziš sve bolji.
I ne muči više ovo dice,
Di je Brišnik, Marijo Divice?!“
Tako mene šutka Vranjka moja,
Pa vam nemam mira ni spokoja.
Pa uzimam gusle ja po noći,
Moj Brišniku kad ću u te doći.
A unuci sve to zapisuju
I do novog portala pošalju.
Eto mene na novom portalu,
Zato unuk dobio je hvalu.
Ja vam ne znam priko interneta,
Kaže Vranjka : „Ja velika šćeta,
Noge ti se nad jamu nadnile
A surfo bi ti po dane cile,
Ko što rade dica i unuci,
I neviste pojili ji vuci!“
Ne bi surfo, nego gledo slike,
Od ljubavi moje privelike.
Od Brišnika, Tomislavagrada,
Jer od slika meni bude vajda.
Pogotovo u ‘ve zimske dane,
Kad mi mašta krene priko strane,
Pa kad banem ja priko Privale,
Kad mi silna sjećanja navale,
Rastopim se ja od silne sreće,
Pa mi srce naraste najveće.
Sve se bojim i sve priželjkujem,
Kao da ga više i ne čujem.
Da mi srce u tom trenu stane,
Pa da umrem bez bole i rane.
Bože mili, ja sritna čovika,
To je moja želja privelika.
Studen stegla, vrime mačkara,
Pa utonem u vrimena stara.
Nas dvajestak iz Gornjeg Brišnika,
Kršni momci gledat nas je dika.
Spustimo se do na cestu doli,
Beštima se, al ‘ se i Bog moli,
Kod Ćerdića gange zapivamo
I veslo kolo zaigramo,
A u kolu did i baba skaču,
Od miline neki i zaplaču.
Pa idemo od kuće do kuće,
Stopanjica daju pokve vruće,
Domaćini sira i slanine,
Bože mili što me želja mini.
Što skupimo stavljamo u vriće,
Nikad više takove nam sriće.
Častimo se do večernji sati,
Pa odemo curama spavati.
Neću dalje, korizma nam stiže
I meni se zadnji dani bliže.
Kraju mašta, da me dica čuju,
vidili bi što neviste psuju.
A tek Vranjka, ne do je Bog čuti,
Samo sikće kada se naljuti.
Poprimila govor je od zmije,
Volila bi da me više nije.
Njoj za inat, mene još Bog čuva,
E da mi je sad brišnjičkoga kruva.
I slanine one iz mačkara,
Da se vrate ta vrimena stara.
A s pameti što je imam sada,
Duvanjskim bi poljem ja zavlada.
Ali što ću , rano moja ljuta,
Sjedim, guslim, nema drugog puta.
Korizma će i vrime od posta,
Više mi je i slanine dosta.
Nema pisme, gusle ću baciti,
I dragom se Bogu obratiti:
„Bože mili čuvaj svoga Franu,
Da još piva uz brišnjičku stranu!“
Sad je dosta, čitatelji moji,
To što pivam neka se ne broji,
Nego čita između redova,
Uskoro će biti pisma nova.
Spjevao je i bila ga volja,
Vaš Frane priko strane,
vaša dika iz Gornjeg Brišnika,
sad u Splitu, tugo privelika!!!
www.tomislavnews.com/ Arhiv: Objavljeno prije 10 godina na TN, a iz knjige “Pisme i pisma”
