Nedilja je snig pomalo pada,
Bože mili šta ću radit sada?
Došao sam ja sa svete mise,
gusle tužno nad šporetom vise.
Ne da mi se uzet ih u ruke,
jer gusliti ne mogu od muke.
Nema Brke nema pola sela,
vaša Lola sad je nevesela.
Nemam s kime popiti rakiju,
i ne iđem više u birtiju.
Dobrom Brki vječni pokoj duši,
pošlje njega život mi se ruši,
pa gudalo moje se rasuši.
A stara se sve šunja po sobi,
moli Boga za dušu mom pobri.
Koga nije da kruva ne ide,
narod veli, al svi dobro vide,
da je selo tuga obuzela,
zaguslit ću za dobrobit sela.
Od žalosti niko umro nije,
pa se triba pomirit što prije
sa Gospodnjim putim čudnovatim,
treba dugo dokle se to svati.
Evo danas na svetoj nam misi,
Boga molim, pa malo razmisli.
Bila puna crkva za blagdane,
Al odlazak mnogim brzo svane.
Mnogi ovde Božić dočekaše
i Mladom se litu veseliše.
Iza toga, grdna moja rano,
u tuđinu iđu polagano.
Svima teško, al se ići mora,
dulje ostat nema ni govora.
Znadem dobro nije lipo tamo,
ali šta će kad ostanu vamo.
Od zidova živit se ne more,
pa ti ima il ne imo škole.
Pa kad neko ovde poso nađe,
za par dana nemila ga snađe.
Ne da gazda što radnik zaradi,
sa mukom se radnikovom sladi.
Bahati su, koriste čovika,
Kao da će njijova do vika.
Politika ne vidi rješnje,
Nego stvara još veće probleme.
A ne znaju onu od starina:
„Čije ovce toga i planina,
čija dica onoga orasi…“.
A ovaca nigdi u planini,
Naša dica sad su u tuđini.
Mi stariji što smo se vratili,
Svaki sat smo rada naplatili.
Šćedili smo svaku marku kletu,
da nam dica ne iđu po svijetu.
Sinovi nam i ratnici bili,
Rodnu grudu životom branili,
u ratu su mnogi izginuli.
A koji su srićom priživili
po bilom se svitu razmilili.
Oću reći ko svatiti može,
cili život željni dice, Bože!
Željni dice, dica roditelja,
kako onda da bude veselja.
I još čitam sad neka budala,
kaže da bi opet ratovala.
Nek ratuju, ali njegova dica,
Nas će čuvat Marija Divica.
Bolje radit makar u tuđini,
Neg ratovat u ovoj jazbini.
Di no nema zakona ni reda,
puk obični niko i ne gleda.
Osim kada bliže se izbori,
kad se vođa za fotelju bori,
mili Bože, a što lipo zbori.
Svaku bi mu na ranu privijo,
pitaj te ga di je dosad bijo,
zašto ništa nije uradio?
Da nam mladost ostane kod kuće,
da uz pjesmu dočeka svanuće.
Priznojim se čim se njizi trcim,
odma gusle iznad vrata vrcim.
Večer stiže, a ja neveseo,
iđem malo proodat kroz selo.
Nećul malo rabistriti glavu,
vi recite jesam li u pravu?
Pozdravlja vas vaš sumorni Lola,
iz duvanjskog sela Mrkodola.
Danas mu je dan od prigovora,
a drugi put biće vesel Lola.
www.tomislavnews.com
