Još je koji dan do Svih svetih i Dušnog dana. Ususret tim danima, objavit ćemo nekoliko dirljivih pisama svojim pokojnima…
Već smo objavljivali nekoliko zanimljivih, a istinitih priča, 79-godišnjeg Stipe Perkovića-Livanjskog faraona. Faraon je napisao više od 300 stranica zanimljivih priča iz svoga, najblaže rečeno, neobičnog života i uskoro namjerava objaviti knjigu. Do tada, mi ćemo povremeno objavljivati neke od tih priča. Od danas pa do Dušnog dana (Dana mrtvih) objavljivat ćemo Faraonova dirljiva pisma koja piše pokojnoj supruzi i sinu koji je mlad poginuo i prometnoj nesreći. Piše ih svakog 7. dana u mjesecu (7.7. je datum smrti Faraonove supruge Anđe), pod naslovom PISMA PREMA VERTIKALI, a mi ćemo objaviti samo neka.
Draga Anđe!
Danas je nedilja 4.10. tri dana manje od tri miseca kako si nas ti napustila. Sijo sam na donja vrata, poput onoga dana kad se Seka vinčavala.
Sam sam u kući. Osvanuo vedar, topao dan. Poslije 5-6 dana bure, izašao sam da me makar sunce ogrije. Ali meni umjesto svjetla, mrak pade na oči. Opet moje oči počeše te tražiti po polju. Navreše mi gorko- slane suze na oči.
Zaključao sam kuću i uputio se vama dvoma, pišice preko Ivkine njive i naše poprike… Od kuće do vas dvoje jecaji me nisu popustili. Tvoj drveni križ je vitar izvrno pa sam ga položio po nadgrobnoj ploči.
Sio sam na rub ploče. Uokolo nigdi nikog, a ja u samoći osluškujem tišinu vaših dvora…
Bdijući uz vas, životna filmska vrpca polako se počela odmotavati, i na njoj sam gledao važnije događaje, koje smo nas troje preživljavali. Ma ne samo važnije, nego i najmanju sitnicu sam jasno vidio.
Tako sam se u to unio da sam na čas zaboravio na svoju nesreću i duša mi se raznježila. Koliko sam kod vas osto, ne znam, samo mi je lipo bilo. Tada sam se preno iz tog zanosa i vidio da se nema kud, pa sam stao ispred vas i reko – „Zbogom Anđe, zbogom sine, zbogom dragi moji“, te se vratim istim putem, vukući nogu za nogom i misleći o našoj prošlosti…
Opet ne izdrža u kući, nego odem kod plavi ploča, koje ste vas dvoje skupljali u Sućurcu. Tu sam sio i sit se isplako.
Najviše me satraše naše drage uspomene – a nji vidim di got pogledam … u najmanjoj sitnici, u najmanjem detalju…
Nek vas svevišnji čuva dok ja ne „došepam“ do vas. Zbogom!
Tvoj Stipe i Mladenov tata.
Mila Anđe, 07-10-2009
Danas je četiri miseca da te nema. Tuga za tobom se ne smanjuje nego se povećava – čini mi se da nam je svima žalije i žalije.
Svi su u Omišu i na Ivašnjaku , a ja sam u Glavicama.
Puno toga sam poprimio od tebe – pa kako si se ti nerado rastajala od Glavica; to si i na me prinila.
Sam sam po noći u našoj spavaćoj sobi na krevetu među četiri zida. Teško mi je, ponešto čitam, a na tvom mistu na krevetu, misto tebe leže moje knjige i tvoje slike i albumi. Sve što je vezano za tebe skupljam i čuvam kao svetinju.
Kad se probudim listam albume i gledam tvoje slike i umivam ji sa suzama…
Izjutra se rano ustajem i oblačeći se često me spopadnu jecaji i neko ječanje i tako mi Boga to zna često potrajati veći dio dana, a po nekada i po cili dan.
Ne mogu se pomiriti da te nema. Ja cilu jesen spremam rupe za voćku koje nose broj tvoji godina.
Često te sanjam, ali nekako neodređeno; nekada jasnije, nekada manje jasno: ali bolje išta nego ništa, a jednu noć čini mi se i tri puta.
Ja se tebi nisam razumio, s tvojom tugom za našim sinom, ali sada kako tebe nema, sve je drugačije.
Ti si često spominjala uzrečicu: „niko se nikom ne razumi dok ga nešto ne snađe“, a sada vidim da je tako.
Često puta mi iskrsne tvoj lik pred očima: polu otvoreni usta sa suznim, tužnim očima zagledanim negdi u daljinu – a ja sam znao tada, a sad i pogotovo – da je tada pred tobom lik Mladenov… a znam i to: da si stalno bila ispunjena tugom za njim i sad se još bolje tebi razumim…
Ja ti nikad nisam lago, pa neću ni sada; ti si stalno sa mnom i sa mojim mislima. I sada, kao i dok si bila vamo – što god radim podložno je tvome sudu: oće li se to tebi sviditi, i šta bi ti rekla…
Zbogom i molite se Bogu za nas.
www.tomislavnews.com / PIŠE: Stipe Perković-Livanjski Faraon
NAPOMENA: Tekst nije lektoriran!
