Još je nekoliko sati do Svih svetih i Dušnog dana. Ususret tim danima, objavit ćemo nekoliko dirljivih pisama svojim pokojnima…
Već smo objavljivali nekoliko zanimljivih, a istinitih priča, 79-godišnjeg Stipe Perkovića-Livanjskog faraona. Faraon je napisao više od 300 stranica zanimljivih priča iz svoga, najblaže rečeno, neobičnog života i uskoro namjerava objaviti knjigu. Do tada, mi ćemo povremeno objavljivati neke od tih priča. Od danas pa do Dušnog dana (Dana mrtvih) objavljivat ćemo Faraonova dirljiva pisma koja piše pokojnoj supruzi i sinu koji je mlad poginuo i prometnoj nesreći. Piše ih svakog 7. dana u mjesecu (7.7. je datum smrti Faraonove supruge Anđe), pod naslovom PISMA PREMA VERTIKALI, a mi ćemo objaviti samo neka
Mila moja životna družice,
evo su se navršile dvi pune godine da više ne drugujemo – i da je prestalo kucati tvoje dobro srce.
Toliko dugo biti u tuzi, i to sam, mora se priznati da je teže onom ko je osto, nego onom ko je otišo. Čini se da bi najbolje bilo, ako je brak u nekoj idiličnoj sreći da oboje odu u što kraćem vremenskom razdoblju, ali to nije do nas nego do S v e v i š nj e g a…
Evo baš su danas došli: Katica, Nataša i Mišo. Dolazili smo tebi i Mladenu, a sutra će doći ili Ivica i Tihana, ili Mlađo i Tihana – a to ću ti pisati idućeg puta.
Kapelicu privodim kraju, a stalno razmišljam i borim se ( pošto i meni polako ističe ovozemeljski život) o stazi tj.o životnom putu našega sina, da to privedem kraju prije nek k vama dođem.
Vrlo mi je teško živiti bez tebe. Vrlo sam i osamljen i usamljen,- i šta je isan,- što no ti kažeš bez životne radosti- a ja je draga Anđe nemam.
Svako naše dite se zabavi sa svojim životnim drugom, a ja eto s ova četiri zida, i našim krevetom, noću, a danom čekićem i kamenom, kosom i travom, motikom, lopatom, krampom i to mi je sve to mi ostaje.
Kupam se, umjesto u moru, u svome staračkom znoju, i dobro je još dok je tako, a šta ću kad obolim pa ne mognem sobom, čega si se ti najviše bojala, i baš po tvojoj želji si se riješila ti muka, pa ti čovjek – a makar to bilo i neumjesno- zavidi ponekad- kad upadne u neke teške muke.
Nana je običavala reći: „Stipe, neka muke za spasenje duše“, i ako od toga nema ništa.
Znaš mene.
Eto tako rumena jabuko, teško mi je teško, ali ipak mi je lakše kad se tebi malo izjadam.
Bona ne bila, Anđe, moli nebesa, da mi se vas dvi makar jedan put ukažete…
Može bit da ja nisam puno gori od Vicke Ivanković, a da se njoj svaki dan u Međugorju ukaziva, a meni i Tihani nikad, a često puta te sanjamo.
Evo u ova tužna pisma dođe imalo šale…pa eto vidiš da to nije znak početka mog ludila, s obzirom na moj položaj i moje godine. Pa neka je i tako fala Bogu, što no si ti uobičavala da kažeš.
A sad štogod malo veselije: naša praunuka je takva da me čudi da je Bogu palo na pamet da je taku stvori.
Dalje- Katičina Katarina je se nedavno udala., ja niti di iđem, nit ću ikad ići bez tebe…
Opet što no ti kažeš: „moji su puti zaresli.“
Dalje ti mogu javiti bar malo radosnu vijest, a to je da je tvoj najdraži unuk M l a đ o završio fakultet u Splitu, bez veći problema, i dočekala šugaljevića kuća da ima inžinjera Elektro – tehnike.
Eto kao što vidiš – ako vidiš – da su se za ove dvi godine mnoge stvari dogodile, pa mi je gorko žao što ti nisi ovde, jer znam kako bi se ti svemu tome radovala, da si vamo.
E sad po ko zna koji put te molim, da ti draga moja golubice, klekneš pred B.D. Mariju i da išćeš da se i nama vamo smiluje i malo nas obasja sa sjajnim nebeskim svjetlom – neće li Bog providiti – a to je opet tvoja uzrečica.
Evo draga moja mila Anđušo, pošto mi se staračka ruka koči,- ovog puta toliko.
Čujemo se ponovo za točno mjesec dana.
Dragoj Gospi usrdno se moli,
Da tvoj Stipe što prije oboli.
Želim ti što više žmirkanja u raju!
Zbogom ostaj, tvoj Stipe
Mila moja Anđe,
evo jučer je se navršilo tužne tri godine, otkako su te „odveli“ od nas.
Dugo – dugo je to, i tužno i čemerno.
Tri godine u sebi nose 1.095 dana, 26.280 sati, 1,576.800 minuta, i 104,608.000 sekundi, – eto to je draga moja Anđe, vrime da te nismo ni vidili ni čuli tvoj glas i tvoje dosjetke i šale koje nisu nikoga vriđale, a to je bio melem za dušu.
A sad!?
A sad je sve pusto, prokleto ono bilo… ali šta da se radi; „živ u zemlju nemere“, što no si ti imala običaj da kažeš.
Danas je nedilja,- u petak je dolazila tvoja starija nevista i Ivica, a jučer tj.u subotu prije podne su došli Katica i Nataša sa Ružicom i Mlađom, a toga istog dana ali poslije podne je došo Mišo, Ivana, Mlađo i Patro.
Bilo je i tužno, a i podsjećali smo se o svemu kako sam ja gori naveo, svemu i svačemu, ikako bi se ti i Mišo udružili pa bi mene zafrkavali.
To je se lipo posjećati, makar to sjećanje bilo je tužno i čemerno.
Draga Anđe, puno radim. Završio sam kapelu, pa će mi sada biti ako ništa drugo, manje brige.
Ja sam za ove tri godine puno izgubio i snage i ostario, a i noge otkazuju, osobito ova lomljena.
To mi zadaje veliku nevolju, ali šta da se radi?
Našu grobnicu, tj.tvoje i Mladenove vječne dvore, sam dosta dobro priveo kraju, i posadio sam kao Mladenove godine, 23 lipa čemprezića.
Pa sad kad nastupi jesen, onda ću sve dogotoviti, a to će biti i dobro i lipo, a i ja mogu svakog časa kucnut vami na vrata, pa eto nek je za mene živa sve to gotovo.
Eto mila Anđe, stalno si mi prid očima, i često se umivam u suzama…
Zbogom, nek vam je nebo ugodno.
Tvoj Stipe
Draga Anđe,
drago moje blago, evo se navršilo 4 godine kako te nema, a to je prošlo ko dlan o dlan, što bi ti rekla.
Četiri godine tuge, i to preteške tuge i jada.
U prošlu nedilju išo sam u polje pogledati kumpire, pa me obuzela teška tuga. Sve mi je kroz glavu prošlo: i nas dvoje, i naše dvi krave i Jezerac i Radetušina mekota, i sve ono što smo proživljavali.
Došo sam u suzama i lego u našu spavaću sobu, i da ti ne govorim sve ono što sam doživio…
Jučer su došli Tihana i Ivica, pa smo išli na groblje, i bili dosta vremena, razmišljajući o ljudskim sudbinama, ali to se ne može ništa prominiti.
Nataša je po običaju za te i Mladena naručila misu u Omišu i svi su bili, ali ovde meni nisu dolazili.
Nataša je bila na groblju, kako mi reče njezina Ružica, ali nije svratila da mene vidi, pa ne znam zbog čega.
Meni bi milo bilo da su se naše sve četvero dice ovde skupilo baš za četverogodišnjicu, ali eto nisu, a bila je nedilja pa sam se ja nado.
Šta da ti kažem: teško mi je, teško i preteško, uvik sam priko lita ovde u Glavicama sam ko ćuk, ali eto taka mi je sudbina, ali valjda neće još zadugo.
Da ti je viditi; mlada voćka već dolazi do roda, osobito kako su rodile kruške, sve se savili ogranci do zemlje.
Napolicu sam posijo ovde kod kuće, veća je od čovika, sve drima klas na klasu, da dica ne ogladne, čega si se ti često plašila, pa si taj stra i na mene prinila.
Draga su mi dica i stalno mislim o njima. Dobra su naša dica, osjećajna i plemenita.
Ovde meni ponekad navrate moji prijatelji, između ostalih i Stipe Jandrašov, dođe na šah i svašta budalašemo.
Valjda sam im ja još davno pričo kako tebi svakog sedmog u misecu pišem pisma, pa se on s nekim tužnim pogledom zagledo u moje oči i reče: „ pozdravi mi Anđu“ pa me je to ganulo.
Zbogom, tvoj S t i p e
Draga Anđe,
evo zamisli navršilo se puni pet godina da si ti otišla iz naše kuće.
A znaš li ti šta to znači?
To znači jad i čemer, i još gore od toga.
Evo baš ovi dana pravim tebi i Mladenu spomenik, ispred borića u bašči a zvat će se „zagrljaj majke i sina“. On se sastoji od tri slova; od „S“ od „A“ i od „M“.
Slovo S je položeno vodoravno, a A i M se naslanjaju na njega.
Kaže Stipe da će biti predivan, on mi pomaže, i eto tako pričamo o tome…
Što se tiče mene, to je po običaju starački. Teško odam. Skoro sam nepokretan, ali se otimam, ne dam se.
Oko „Zagrljaja Majke i Sina“ digo sam dobru skelu, i sideći na stocu zidam, a Stipe mi sve dodaje i tako pomalo raduškamo.
Ostala naša čeljad i sva rodbina su dobro i zdravo. Baš za tvoju petogodišnjicu bili su ovde:
Mišo, Patrik, Katica, Nataša i Ružica i dosta su vremena bili, pa smo pričali o svemu i svačemu. Ivica i Tihana nisu bili jer su bili nešto zauzeti, a žao mi je što nisu bili…
Eto draga moja lutko, što no ti kažeš, tako ti je to…
Dogodine, na tvoju šestogodišnjicu će biti otvaranje ovog spomenika, pa se nadam, da će onda svi doći.
Uskoro ću i potpuno završiti spomenik na groblju, pa ću ti i o tome pisati šta je i kako je.
Naručio sam kamenu knjigu 60×80 cm sa tvojim stihovima, i Mladenovim pa ću ti o tome pisati.
Eto draga moja Ružice, ovog puta toliko do sljedećeg javljanja koje će biti za misec dana, a
Ostaj zbogom i sa Gospom,
tvoj Stipe
www.tomislavnews.com / Piše : Stipe Perković-Livanjski faraon
NAPOMENA: Tekst nije lektoriran!
