Jesenje sunce prigelo dobrano zapadu, nebo se nastrumbačilo, a duvanjske žene još side za popodnevnom kavom i pričaju zgode i nezgode, smiju se, upadaju jedna drugoj u rič…
-Žene moje, sada sam ja na redu. Ja sam vas slušala, a sad čujte što se meni prije nekoliko godina dogodilo. Sitit ćete se vi toga, ali to je meni najsmišniji događaj u životu, a ne smim da me Ivan čuje, on to ne da ni spominjat. Kad je toga lita moj Ivan stigo iz Njemačke, a s njim uvik dođe i vrućina, ja ga zapopostaila da ćemo proslavit 15 godina braka, svak nešto slavi, a mi ništa. Ja sam tila da me vodi u inozemstvo, svak pričo o toj Ajdučkoj republici Mijata Tomića, pa ja navalila da tamo slavimo. To vam je između Vrana i Čvrsnice, na Blidinju. I odveo me, tido počem reć otputovali smo tamo novim mercedesom. Lipo brate, nema šta. Čestitali nam i častili nas svi ministri Ajdučke republike, a posebno onaj ministar od propuva na ovoj lipoti. Kad smo se dobro naili i napili, zađošmo u modre šume Modruše. Nigdi nikoga, milina jedna. Podivljali. Na vrime zaboravili, a petero dice nas čekalo kod kuće. Daleko. Svunoćalo se, nebo zvizdano. Romantika, a dica sama. Mora se ići. Ali – mercedes ni smista! Neko nam ukrao benzin. Mokri tragovi , a nigdi žive duše u planini. Ajme meni kako ću kući, dici…
Bog dao snalažljiva mog Ivana. Ode kod šumara i brzo se vrati.
„Anđe, sad će nas šumar odvesti kući, a ti šuti što ti god bude radio, ako misliš noćit s dicom!“, pripriti meni Ivan, a ja samo mislim Bože moj šta će mi bit od dice, a jesam poludila, kud li me vrag ponese od moje dice…
Umalo, eto ti šumara, ljudina ko od briga odvaljen. Otvori svoje auto, ja da ću sist nazad, kako i dolikuje poštenu žensku, kad…
„Gospođo, vi naprijed, a Ivanetina nazad“, zapovidi šumar. Ivan mu odobrava. Sido ja naprid i samo što krenušmo, šumarova ruka na mom golom kolinu. Jednom rukom vozi, drugu povlači iznad mog kolina. Diže laganu litnu haljinu. Priznojavam se, okrećem se Ivanu.
„Majstore , polako, kad mene izbacite prid kućom, eto ti, eto mlada, ona je iz drugoga sela, a onaj njezin neka krči na baušteli“, jari šumara Ivan, namigiva, oči mu vrag odnio. Ode ruka daleko, odnio vrag šalu. Vrišćim ja, šumara to pali, a nije ni Ivanu svejedno. Stigošmo znojni prid našu kuću.
Auto stade. Istrčaše naša dica. Otvaraju vrata auta. Vješaju se meni oko vrata.
„Evo naše mame, evo našeg ćaće, šta ste nam donili!”
Gotovo nas izvukoše iz auta. Gleda šumar, znoj ga obliva. Pogleda u Ivana, gadno opsova, pritisnu gaščinu, diže se prašina, istrčaše susjedi…,eto žene moje, šta je onog lita i one noći po selu prašilo-završi svoju priču Anđa, a žene udru u smij, ko vala drago im da je neko i pošćetnog šumara nasamario.
www.tomislavnews.com
