Bijaše jedne davne godine uoči velikog pazarnog dana-derneka u Tomislavgradu, tadašnjem Duvnu, a nakon pola godine od udaje jedne Viranke (od Posušja) u duvanjsko selo blizu grada.
Virankini rođaci krenuli na konjima na dernek, a riješili prispavat kod rodice, jer se pričalo kako se dobro i bogato udala, te da joj je kuća najveća u selu.
Dođu do toga sela, vide najveću kuću i očitog muškarca pred njom, a već se spuštala noć.
Nazvaše “Faljen Isus” i upitaše ga:“Pretelju, reci nam je li ovo kuća Mare iz Vira što se oko Uskrsa udala u ovo selo?“
„Nije pretelji ni blizu, a je li vam Mara nešto trebala, što je tražite?“
„Rodica nam je pa smo eto mislili prinoćiti kod nje, sutra ćemo na dernek u Duvno, ali eto, snaći ćemo se nekako…“
„Ako vam nije nešto izpodniženje u mene je topla pojata, prostrt ću vam na slami,donit pokrivače, a i konje morete svezat u štalu“.
„Hvala ti pretelju, nećemo onda dalje tražit“, rekoše Virani, svezaše konje u štalu, a oni prispavaše u pojati.
Mara ujutro uranila u štalu, vidi nepoznati konji, kad iz pojate izlaze njezini rođaci.
„Za ime Božje odakle vas dvojica, šta radite u našoj pojati?“
„Mare, pa šta ti radiš u tuđoj štali, tu su nam konji, a mi prinoćili u pojati, tražili tvoju kući, ali nam jedan dobar čovik reče da ne zna za tvoju kući, a ponudi nam spavat u njegovoj pojati, hvala mu, iako nam je bilo gadno na slami i pohladno“.
„A jeste li pitali di je mog čovika kuća ili moja?“
„Pa tvoja?!
„E tu vas je grom i ubio, zato ste kod ovlike kuće moga čovika spavali u pojati, a on je sritan kad neko kod njega prinoći, ali…“.
www.tomislavnews.com
