Čitam neki dan objavu prijateljice kako ju je suprug, a majstor naljutio, pa ona prolila lavor pun vode ispod perilice: “I eno ga dva sata čačka po perilici, rastavio je, ne zna od kuda voda, haha”.
Podsjeti me to na priču starog Šimuna iz jednog duvanjskog sela, odavno pokojnog, pokoj mu duši “osvetničkoj”
-Zapalo moju Anđu bit stopanjica u kući di nas je bilo, zajedno živilo, nas 23, a davno je to bilo kad je bila sramota dilit se.
Biti stopanjica značilo je kako se mora brinuti za hranu, doručak, ručak, večara, sve mora biti na vrime, a najvažnije je bilo da u kući ima kruva i mlika, toga je moralo bit. Sad priznam da su je svi falili, sve je stizala na vrime, a slađi je bio njezin kruv sam, nego nečiji s mesom. Tako su govorili i moj ćaća, mater, braća, neviste, znala pa eto ti. I svima je tila prije ugodit nek meni, bio sam, štono se kaže, igrač po smisu. To ti znači kad sve druge obredi, podmiri što ih toka, za mene ako preostane vrimena. To me dovodilo do ludila! “Lako je meni za te, tribam ugodit ovim drugim, ti si jednako moj…”, često je znala reći.
-Jednog dana okopavali se kumpiri, vrućina bila, mi svi odrasli na njivi, skapali do mraka. Završili sve, svi polegli po međama, a ja požurio kući dok se oni odmaraju da malo ufatim Anđu, zaželim je se, što je je!
Nađo je na tavanu, taman ispekla dva tri kruva i sva sritna da je uradila na vrime dok čeljad ne stignu s njive. Gledam je onako zajampurenu kod ognjišća, ja njoj blizu, a ona odskače od mene, ja je se trcim, a ona ko da je je poskok ćono.
“Nalet te bilo, šta ti je, sad će čeljad s njive, iđem ja doli skinut čorbu sa šporeta da malo dane, a ti snesi ove kruvove…” reče i odleti.
-Ščapa ja one kruvove, sva tri izlomi na komadiće, izmrvi, jedan bio još i vruć, nađo neku vrićetinu na tavanu, strpa te komade i pravo u jasle istreso prid krave! Eto ti sad Anđe, pa se ti misli kad čeljad bane! – ispriča starina i nakon toliko godina osvetnički osmjeh mu zatitra na usnama.
www.tomislavnews.com/Foto ilustracija/DD
