Ja navrših 39 godina slip kod očiju. Prija svjetskog rata čuva sam ovce po našoj planini Grabovici. Nisam zna pisat ni čitat. Poša sam ovcam od 12 godina. Nisam zna svoje ovce pribrojit. Ja sam zna brojit do 50, ali sam ima ovaca više od 100. Stoga mi je amidža (stric) uvijek brojio. Jedan moj prijatelj, koji je sa mlom čuva ovce, zna je napisat 15 slova, više nije, i ja ga zamolim da mi pokaže. A moj prijatelj na to prista. Ali na žalost nismo nijedan imali olovke niti papira. Ja zamolim svoju majku da mi kupi olovku, jer mi je moj drug čoban kaza, da se piše olovkom. Na te moje riči prista majka, ali mi reče:
– Dite moje, ja bi tebi kupila, ali ja ne znam, kako se to kupuje, već evo tebi para, pa ti otiđi u čaršiju pa kupi!
I ja privolim poći u čaršiju, a pita me majka:
– Koliko ti je dosta novaca?
Ja odvratim:
– Ne znam.
A majka reče:
– Evo ti 2 krune. Mislim da ti je dosta.
Odoh ja u čaršiju, ali se bojim da mi nije malo novaca. Kad sam doša u čaršiju, bio sam ustrašen: ne znam di ću kupiti. Koga god sritnem u građanskoj robi, ja ga se bojim i daleko obilazim oko njega. Odam po čaršiji strmu brdu. Ne smi se natrag uć u trgovca. Ne znam, kako ću zapitat olovku i papira. Upitam jednog mladića koji je bio obučen u građansko odilo:
– Kume, di se more kupit olovka i papira?
A on me upita:
– Oklen si ti?
Ja mu rekoh:
– Iz sela Kovača.
A on mi se odvrati:
– Moj dragi to je težko kupit. To ti ja mogu pribavit, više niko. Koliko imaš para?
– Dvi krune – ja mu odvratim.
– Pa daj mi te dvi krune, pa ću ti kupit – reče građanski mladić.
A ja mu dado obe krune. Ode građanin i donese jednu olovku i jedan komad prazna papira:
– Evo sam ti kupijo. Ali sam jedva dobijo. Taman para doteklo! Da si ti kupova, još bi toliko da. Ajde biži kući, nemoj se nigdi zavraćat. Ako te ujti policija, izmlati ćete.
Tako mi reče građanin, a ja brzim korakom pođem kući bojeći se i policije. Ka sam bijo na kraj čaršije, sritnem jednu malu četu građanske dice manjih i većih. Stanu se meni rugat:
Seljače repati, sutra ćeš krepati.
Teško ruci koja te bude vući,
još je teže lopati,
koja te bude kopati.
I još me stanu bit. Ja se raskrivim, a u taj čas izbi policija „Šta je s vami?“ I građani rekoše policiji:
– Mi ovde mirno stojimo, a najiđe ovi klipan selski i stane kamenje bacat na nas!
Jami me policija za ruku i izvede me iz čaršije. Ja se ništa ne pravdam, jer ne smim se ni živ kazat, premda sam bijo prav. I kako me je dva puta udarijo, tri su mi dana zvona zvonila u ušima. I ja ode kući plačući i krvav nos tarući.
Kad dođem kući, izgubio olovku i ono komad papira. Pita me majka:
– Jesi li kupijo olovku i papir?
A ja joj sve kažem, kako je bilo, a ona mi reče:
– Sine, ne triba ti učit čitat i pisat! Bolje ti je da ne znaš. Ajde, dite moje, čuvaj ovce. Majka će ti kupiti sviralu. Ili voliš diple sa mišinom?…
I ja odo ovcam. I moj drug, koji je zna pisat 15 slova, pisa mi je slova štapom po snigu i nožem po kamenu. Tako sam naučio 15 slova, a dalje nisam zna ni ja ni moj drug.
I u ta doba počme svjetski rat, i ja odem 1915. godine u rat. Upravo mi bilo 18 godina. U ratu ja zaboravih i 15 slova. Posle rata dođem kući i poče sam po dikoje slovo učit pisat. 1936. godine osnujemo ogranak Seljačke Sloge.
Malo vrime iza toga evo ti sriće iznenada. Naš hrvatski vođa dr. Maček sve nas nepismene poziva, da naučimo čitat i pisat, da je to njegova želja. Svaki pošten čovik ozvat će se na poziv svoga dobroga vođe. Za to sam i ja veselo privatio i odzvao se svom vođi dru Vladku Mačku. Živio! Evo sreće iza toga, kad nam Herceg Rudolf posla svoje Abecedarke, koje su dosad mnogo našeg nepismenog naroda učinile pismenim.
Srića je, što je predsjednik SS Rudolf Herceg više puta dolazio u naše Duvno i lipo nas podučavao, što je Seljačka Sloga, kako tribamo među sobom širit mir i ljubav i poštenje, da živimo ko braća bez ikakva inata.
Živili naše vođe, koji nam otvoriše oči. Da nam nije naših dobri vođa, bili bi i sad u tami, ko smo bili za vrime turske i austrijske vlade, kad niko nije za nas zna.
Prija 15 do 20 godina naš je seljak bio ustrašen: bojao je službenih lica, a na žalost i građana. Samo je li bila na njem meka roba, seljak je se boja ko ovca vuka. Ko nam istera tu budalaštinu iz glave? Ona ode od kad počesmo čitat knjige braće Radića. Slava jim!
Kovači (Duvno) Mate Ivanković, seljak
Sutra : Čovik izora ribu
1 .Mate Ivanković, rođen 1898. godine u selu Tubolja, Tomislavgrad, od oca Frane (Vranje) i majke Jurke rođene Bašić iz Broćanca (Posušje), umro 1960. godine u Ivankovića Docu (Kočerin, općina Široki Brijeg). Osim knjige, zanimao se za voćarstvo i napredak poljoprivrede. Jedan je od pionira razvoja voćarstva na području Duvna. Početkom pedesetih godina prošloga stoljeća na području tadašnje općine Kočerin stručno je pomagao u akcijama pošumljavanja. Bio je čovjek širokih interesa. Vrlo dobro je svirao na svirali. Bavio se i lovom. Poznavao je narodnu medicinu i rado svoja saznanja prenosio na druge.
2. Priče pok. Mate Ivankovića objavljene su u knjizi Plodovi najslađi… Pisma, pjesme, priče i članci samouka, Zagreb, 1938. godine. Donosimo ih kao svjedočanstvo jednoga vremena, bez lektorskih intervencija u tekstu.
www.tomislavnews.com/Foto: Arhiv TN
Na ove priče nas uputi prof. Stjepan Ivanković, sin pok. Mate, a poslao nam ih prof. Ivan Baković, zahvaljujemo!
