ČOVIK IZORA RIBU
Živimo u miru sa svojim ženami! Na žalost kod nas u Bosni ima još nevaljali običaja između ljudi i žena. U nas još ljudi ne dadu ženam svojim slobode, jerbo se mnogi ljudi grade od žena veći. Treba take običaje ispustit, a živit u ravnopravnosti, kako spada po zakonu Božijem.
Za vrime osmanliske vlade živio u našem selu neki pošten čovik Ivan i žena Ivanova Ruža. Ivan i njegova žena Ruža živili su dugo u ljubavi i miru. No jedne večeri Ivan se nešto naljutio i reče ženi Ruži:
– Žena ne zna ništa prema čoviku!…
Ta je rič Ivanova bila Ruži dosadna i ona reče Ivanu:
– Čuješ, Ivane! Nemoj tako ludo govorit! Znam i ja štogod!
A Ivan će još ljuće:
– Ti ženo, ne znaš ništa i ne možeš ništa!
Opet reče žena:
– Ja bi tebe, Ivane, kad bi tila, mogla svezat i izmlatit!… I još bi te mogla iztirat iz pameti!…
A Ivan na to razsrdi se i reče ženi:
– Šuti, više ne govori!…
I nasta šutnja. Odu šuteći i spavati. A žena priko noći misli i smisli, kako će se mužu osvetit.
U jutro je Ivan pošao orati i reče ženi:
– Ženo, donesi ručak meni, a volovim ponesi sijena. Ja odo orat.
A žena reče:
– Dobro, Ivane! Biće sve u redu!
Ode Ivan sa volovim orat, a žena osta kuvat ručak. A neoklen naiđu ribari, koji su nosili ribâ. Žena kupi tri do četiri oke riba (to je 4 do 5 kila). Skuvala ona ručak i ponese ga Ivanu pa uze i ono riba, što je kupila. A prid polazak sveže glavu svoju bilim peškirom, u znak da je glava boli. – Dođe ona na jedan kraj njive, koju joj je muž orao, a muž je bio na drugom kraju. Ostavi ona na svom kraju njive ručak Ivanov i ručak volovim, a ribe ponese na njivu pa ih poče bacat po brazdi. I sve je ribe izbacala u brazdu tako, da Ivan nije vidio ništa. I onda žena dođe k mužu na dno njive. Pita Ivan svoju ženu:
– Da zašto si doli ostavila ručak? Što ga nisi amo donila?
A žena odvrati:
– Moj Ivane! Boli me glava. Crko od muke.
Tad ode Ivan na kraj njive, da donese ručak. Pođe on kraj brazde i ugleda ribu u njoj. Začudi se, ali je jami. Ide malo dalje, pa opet ugleda ribu, drugu, treću… uzme dakako i njih. I tako ji sve pokupi. Čudi se on, ne zna dakako, da ih je žena posijala, već pomisli, da ih je izorao. Veseo nosi ribe i viče ženi:
– Gledaj, ženo, što sam izora ribâ!
A žena ne kazuje, da ih je ona posijala, već odvrati:
– Baš si sretan!
Tada čovik reče:
– Ajde kući i skuvaj ribe za večeru!
Ode žena kući, ali ne hti skuvat ribe za večeru već nešto drugo. U večer vrati se čovik od oranja i odma pita ženu:
– Je li riba gotova?
A žena se učini nevišta:
– Di je riba?! Ti si pijan, Ivane!
A Ivan se stane više derat i govori:
– Ribu, brže daj! Što si od nji radila?!
– Bog s tobom, Ivane, ja ribe nisam ni vidila – odvrati žena. No Ivan se naljuti i stane ženu tući, te žena jedva pobigne u susjeda i reče:
– Božiji ljudi, ajte u pomoć meni! Eno moj muž izludio: mene bije i viče, da je ribe izora. Ja ribe nisam ni vidila.
Susjedi dođu u Ivanovu kuću. A Ivan se još jače razsrdio. Viče i opet ženi:
– Ribe na sridu! – I stane ženu opet tuči i pričati, kako je i koliko riba izorao.
Slušaju ljudi i vide, da Ivan ludo govori, pa ga pograbe i svežu tako, da ga je znoj od muke probio. A tad žena njegova, priđe mu, izvadi iz džepa ribu i pokaže je mužu tako, da je drugi ne vide. Kad muž opazi ribu, snažno viknu:
– Eno ribe, eno ribe!
Gledaju ljudi, ali ne vide ništa, jer žena brže sakrije ribu.
Trza se Ivan, hoće da se oslobodi i viče:
– Pušćite me ljudi! Ja nisam lud!… Ja ću zaklat ženu!…
A žena opet iz džepa pokaže ribu na muža, a sakrije, da ne vide drugi ljudi. Muž, kad ugleda ribu, hoće da crkne od muke i zavika:
– Eno ribe! Pušćite me… pušćite…
A žena čineći se nevišta čudi se i križa:
– Ujme Isusovo! Ivane moj, di je riba?! … Ribe nema! Ko će ribu izorat?! Bog s tobom, moj Ivane! Sigurno je vrag uniša u te, Ivane! Jadna ja, moj Ivane, s tobom!…
I već ne razumije Ivan, što to žena govori, te viče:
– Pušćite me, ubiću je!…
Borme ljudi još bolje svežu Ivana i sidnu uza nj svezana, misleći da je lud. I tako sidili oni dugo, te se Ivan nešto i smirio. Tad će žena:
– E ljudi, vami je teško ovdi kod ove budale sidit cilu noć već vi Ivana dobro svežite, da me ne bi ubio, a vi ajte kući. Ja ću sama sidit kod Ivana. Ja moram…
Tako ljudi i učiniše, odoše, a osta žena sama sa svezanim Ivanom.
Oboje šute neko vrime, a onda reče Ivan mekim glasom:
– Ženo, šta ti uradi od mene!
A žena mu odvrati:
– To ti je zato, što si prija na večer reka, da ti ja ne mogu ništa učinit. Eto, vidi, da mogu. Nego ja ću te sad pušćat. Ali pamet u glavu i da budemo živit ravnopravno!
I žena odriši svezana muža. Tako među njima nasta mir i ljubav bolja, nego je ikad bila.
Kovači (Duvno) Mate Ivanković (seljak)
*********************************************
1 .Mate Ivanković, rođen 1898. godine u selu Tubolja, Tomislavgrad, od oca Frane (Vranje) i majke Jurke rođene Bašić iz Broćanca (Posušje), umro 1960. godine u Ivankovića Docu (Kočerin, općina Široki Brijeg). Osim knjige, zanimao se za voćarstvo i napredak poljoprivrede. Jedan je od pionira razvoja voćarstva na području Duvna. Početkom pedesetih godina prošloga stoljeća na području tadašnje općine Kočerin stručno je pomagao u akcijama pošumljavanja. Bio je čovjek širokih interesa. Vrlo dobro je svirao na svirali. Bavio se i lovom. Poznavao je narodnu medicinu i rado svoja saznanja prenosio na druge.
2. Priče pok. Mate Ivankovića objavljene su u knjizi Plodovi najslađi… Pisma, pjesme, priče i članci samouka, Zagreb, 1938. godine. Donosimo ih kao svjedočanstvo jednoga vremena, bez lektorskih intervencija u tekstu.
www.tomislavnews.com/Foto: Arhiv TN
Na ove priče nas uputi prof. Stjepan Ivanković, sin pok. Mate, a poslao nam ih prof. Ivan Baković, zahvaljujemo!
