BIRTIJSKE TERASE
Tek kad sunce dobrano ojača, ožive terase ispred seoskih birtija.
Izvlače se birtijaši iz duge čamotinje i gustog dima, te napuštaju duge i beskonačne rasprave o beli i briškuli, o adutima i zvanjima….ali to su tako iscrpne i studiozne analize kao da se radi o atomskoj fizici, a ne o jednoj od najprimitivnijih igara koje su igrali ljudi netom nakon izlaska iz pećine.
Seoske terase nisu kao “gradske” premda su vizualno iste. Za razliku od gradskih, seoske terase imaju tu mogućnost da se u trenu pretvore u jedan globalni stol kad svi sudjeluju u raspravi o istoj temi.
Tu dođu na svoje i oni svadljivci, i oni opterećeni politikom, i oni što ih UDBA progoni cijelu život, i oni što znaju da masoni sotonistički upravljaju svijetom, i oni što bi htjeli revitalizirati “dane sela” jer im nasušno fali izljev bratske ljubavi, i oni stratezi koji filozofiraju o seoskoj ligi i novoj uzdanici (robusnom napadaču) koju nastupa za drugu momčad Essena, a babu mu je porijeklom iz našeg sela pa samim time i stiče pravo nastupa. Srećom uvijek je bilo i onih duhovitih ljudi koji bi pravovremenim upadicama i antologijskim “provalama” pokušavali relaksirati temu i sve okrenuti na humor.
I tako jednom dok je trajala žustra rasprava o seoskoj ligi i eventualnom vraćanju “ćase” u selo, neki je malac baš ispred terase šutao loptu o zid.
“E evo buduće zvijezde koja će vratit “ćasu” u selo…još ako je na strica…nemere falit!”, reče jedan od humorističnijih na terasi.
“Oću, oću, samo još trebam trenirati”, odgovori malac.
“Igraš li u obrani ili napadu?”
“U napadu, ja dajem golove! Jesi li ti ikad igri za selo?”, upita malac.
“Ih jesam li, jašta sam! Ja sam ti imo najjači udarac u selu. Jednom se mi takmičili ko će loptu dalje napucati uvis. Ja je napuco, bilo je baš oko ovi doba, negdi pola četri, i ona pala tek prid Dnevnik”.
Malac zino sav u čudu:
“Znači pala tek u 7?”
“Ma jok, tada je Dnevnik počimo u pola 8!”, odgovori mrtav ozbiljan dok su ostali pokušavali uvjeriti malca kako ovaj laže.
Malac fasciniran nastavlja s upitima:
“A jesi li igro u obrani ili u napadu?”
“U napadu, nego šta! Ja sam ti bio toliko brz da bi sam sebi nabacio iz kornera. Nabacim, onda odletim prid gol i zakucam je glavom u rašlje…a tek kako sam driblo, ih da ti ne pričam.”
“Ajde pričaj, ajde pričaj!!”, uporan je mali.
“Igralo se na Ćavarovom stanu. Svita okolo koliko oćeš. Ja uzeo loptu pa kreno driblati. Prvo se jedan vrtio oko mene dok mu se nije zanesvistilo. Onda dođe još jedan, pa još jedan i još jedan, probaju oni uzet loptu, čeprkaju mi oko nogu, a ji vrtim u krug. Kad sam izvuko loptu oni ostaše na travi zapetljani. Spleli noge i nemogu se raspetljat. Onda su im došle matere…jedna viče ovo je noga od mog Ivana, ova druga viče ovo je noga od mog Ante i tako ih raspetljaše”.
Jedni se smiju, drugi uvjeravaju malog da laže i da nikad nije igrao za selo i da su mu obe noge live.
“Ma pusti njih, njima je krivo što su bili smotani”.
Mali fasciniran pričom nastavlja s pitanjima:
“A do kada si igro za selo, koliko ti je bilo godina?”
“Bilo mi 25-26 godina. Najlipše godine, ali štaću. Bio neki turnir u Letki. Njihov igrač iđe sam prema našem golmanu. Ja nako brz kakav jesam, zaletim se u punoj brzini, uletim klizeći,, a od silne brzine frci iskra ispod kopačke i odleti u žito kod terena. Žito plane, ljudi gase, došli i vatrogasci…sve izgorilo.
E onda sam reko e neš više! I od tada ne igram”.
Mali zinute face veli:
“Oćeš li doći sutra mene trenirat?”
“Ma bi ja, ali zabranila mi UEFA” , odgovori ovaj.
Autor: Jakov Krišto
www.tomislavnews.com
