OSLOBODI NAS, GOSPODINE!
“I onaj pratrina danas razvuko misu pa nikad! Te oslobodi nas Gospodine od ovog, te oslobodi nas Gospodine od onog… te sveti ovaj, te sveti onaj… nikad brate kraja, a kiša usula, a svit ogladnio… užina se oladi. Pa ja, govorim li pravo, kume?”
“A lipo je propovido, nema šta… sve je nako ko što je reko. Ko šćapom po glavi”, odgovori kum.
“Ja ga, kume, nisam ni slušo. Sve mi nešto u crivima orljata i velim sigurno je kuma sve pripremila, a on oduljio… Je li tako, kuma?”
“A jeee, evo sve je spremno pa vi kad god oćete, ja mogu postavljati?” odgovori kuma.
“Pomalo ti postavljaj! Dok ja i kum mlatnemo po jedan aperitivčić, utom ćeš i ti postaviti.”
Kuma je postavila stol. Stol je sadržavao sve potrebne elemente: janjetina, sarma, dvije vrste pite, salate i užina je mogla početi.
“E kuma moja, fine ti sarme, nema govora. Pogotovo fin ovaj kupus, mekan, da se rizat… di si ga uzimala?”
“To ti je naš kupus. Ja imam svoj rasod već godinama isti.”
“E svaka čast, vidi se. Ja nike godine kupio kupus od oni što prodaju uz cestu. Šta ću ti reći, moja ga Mara kuvala i kuvala … i ništa, ušice s lonca otpale, a on se nije skuvo, ma nije ni oćutio, eto ti.”
“Pa šta ste od njega radili, kume?”
“A ništa! Dao ga susjedu, on šnjim neke cerade krpio.”
Ostali su se onako u čudu pogledali, ali nisu ništa komentirali.
“Primaknider malo tu janjetinu. Ja ti ne volim stegno, đava ti odnio stegno! Nisam ti ja neki mesar, ja vako šćinem rebarca, čisto da se more popit pokoji gemišt.”
Nekoliko minuta kasnije, kad je već bio dobro masne brade, upita:
“Di, kume, nabavi ovu janjetinu, Božijeg ti magarca?! Pa ovo se u krv stvara! Vake janjetine nisam odavno jio?”
“Kupio tu u selu. Ovaj jedan naš drži”, odgovori ovaj.
“Vidi se, kume, vidi! Nije li to našu planinu paslo, poseri ga! Ja jedne godine kupio u onoj velikoj trgovini. Ma ništa! Ni slasti ni okusa. Spremala moja Mara na sve načine… ma džaba ti je, ono ko opanak. Ma kako i neće biti, kažu oni u Europi što spreme za bacanje i spalionicu, to naši uvezu pa nama turnu.
E tad sam reko, nit ću više pravit užine nit ću koga sazivati! Neće mene prid svitom brukat ona janjetina i kupus kojeg nemeš motorkom izrizat… pa ja! Otada ja ne svraćam nikog, šta ću.”
“Reću ja tebi kume od koga ja uzimam janje, a evo i daćemo ti našeg kupusa”, reče domaćin.
“A oću ga đavlit”, odgovori ovaj.
“Već ti meni, kume, reci u kojoj si ti trgovini uzimo janjetinu, i di su ti što uz cestu prodaju kupus da dogodine uzmem i ja?” upita kuma.
“Ma daj, kuma, nemoj biti luda ko ja!”
Jakov Krišto
www.tomislavnews.com
